Млада племикиња која је пркосила римском цару
Споменом на Свету Преподобномученицу Анастасију Римљанку , Православна Црква молитвено прославља славну мученицу која је кроз велика страдања посведочила своју веру у Христа.
Српска Православна Црква 11. новембра по новом календару (29. октобра по старом) молитвено обележава успомену на Свету Преподобномученицу Анастасију Римљанку, једну од најсветлијих мученица раног хришћанства. Живећи у трећем веку, у тешко доба сурових прогона хришћана под римским царем Децијем Трајаном, ова млада и племенита римска девица оставила је световне почасти, богатство и углед како би се потпуно посветила Христу. У време када су хришћани били изложени систематичном насиљу, мучењима и смртним казнама само зато што нису хтели да принесу жртве паганским боговима, Анастасија је храбро стајала у одбрани своје вере, показујући духовну снагу која је засенила моћ Римског царства и тадашњих властодржаца.
Према сачуваном житију и црквеном предању, Анастасија је остала сироче у раном детињству, након чега је одрастала у једном женском хришћанском манастиру у околини Рима. Под будним надзором побожних и искусних сестара, посебно игуманије Софије, млада Анастасија је развила изузетну душевну чистоту, скромност и преданост монашком животу. Иако је поседовала изузетну лепоту, племенито порекло и велика материјална блага, она је одбила све понуде за брак и одлучила да своје девичанство и читав земаљски живот сасвим посвети небеском Женику. Њен живот био је испуњен непрестаном молитвом, постом, добротворним радом и читањем Светог Писма, чиме је стекла велику духовну зрелост још у раној младости.
Време у ком је живела Света Анастасија, средина трећег века нове ере, било је обележено такозваним Децијевим прогоном, који је био први организовани и систематски покушај римске државе да потпуно искорени хришћанство на свим територијама царства. За разлику од ранијих локалних прогона, цар Деције Трајан је донео едикт којим су сви грађани били обавезни да принесу жртву паганским боговима пред посебним комисијама. Управо у таквој атмосфери општег страха и масовних хапшења, млада Анастасија је одбила да се подвргне царској наредби, истакавши да верност Јеванђељу за њу има већу вредност од самог земаљског живота.
Када су у Рим стигли гласови да млада племикиња јавно исповеда хришћанство и одбија да поштује римске законе, градоначелник Проб наредио је њено хапшење. Посебан детаљ из њеног житија везан је за однос са игуманијом Софијом, која јој је била духовна мајка и васпитач у манастиру. Када су римски војници упали у манастир и са оружјем тражили Анастасију, игуманија је није сакрила, већ ју је поучила да се не боји телесних мука и да храбро ступи пред судије.
Изведена пред римског управника, Анастасија је са потпуним спокојем и невероватном храброшћу одбила све понуде да се одрекне Христа. Упркос претњи страшним мучењем, остала је чврста у својим уверењима, истичући да је пролазни земаљски живот ништаван у поређењу са вечном благодаћу и Царством Небеским. Управник је, заслепљен гневом и паганском незнабожношћу, наредио да је подвргну најсуровијим мукама, али је млада светитељка са песмом на уснама пребродила сва искушења, зачудивши своје мучитеље.
Током самог суђења и мучења у Риму, Проб је покушао да је сломи лукавим обећањима о раскошном животу, браку са богатим племићем и почастима које је чекају ако само формално принесе жртву паганским идолима. Анастасија је на те понуде одговорила са презиром, истичући да су сва земаљска блага пролазна и трулежна.
Према описима њеног страдања, Анастасија је била бичевана, мучена на тешком точку и изложена бројним другим физичким тортурама, али су њена истрајност и унутрашњи мир остали потпуно нетакнути. Њен пример непоколебљивости привукао је пажњу многих пролазника и сведока који су, гледајући њено храбро држање, и сами почели да прелазе у хришћанску веру, због чега су власти на крају одлучиле да је погубе мачем.
Након њеног страдања, њена духовна мајка Софија успела је да у току ноћи тајно пронађе њено тело и одсечену главу, те их је уз помоћ других хришћана достојанствено сахранила ван градских зидина Рима. Поштовање Свете Анастасије Римљанке брзо се проширило по читавом хришћанском свету, а њен култ је постојао и у средњовековним српским земљама.
Место које Света Анастасија Римљанка заузима у историји ране Цркве веома је значајно, јер је она постала вечни симбол девичанске чистоте, храбрости и жртвеног подвига. Њен лик на иконама приказује се у монашкој одори или са крстом у руци, што симболизује њен мученички крај и победу духа над материјалним пролазностима. Многи манастири и цркве чувају честице њених светих моштију, којима верници притичу са молитвама за исцељење, снагу у животним искушењима и очување чистоте вере.
Под овим именом у православном календарском канону прославља се још неколико знаменитих светитељки, међу којима је најпознатија Света Анастасија Узорешитељница из 4. века, велика мученица која је ухапшеним хришћанима у римским тамницама доносила олакшање. Њен спомен слави се 4. јануара по грегоријанском календару. Затим, ту је Света Анастасија Српска, световно позната као Ана Немањић, мајка Светог Саве и супруга Стефана Немање, која се упокојила као монахиња и чији се спомен слави 4. јула. Такође се у цркви поштује и Преподобна Анастасија Патриција из 6. века, племићка девица са цариградског двора која је провела деценије у суровој египатској пустињи, а чији се празник обележава 23. марта.
Прослављајући ову велику светитељку, Православна Црква подсећа верне да су истинска слобода и достојанство човека нераздвоjно везани за верност духовним вредностима. Живот и страдање Свете Анастасије Римљанке остају трајни путоказ свима који теже животу по Јеванђељу, сведочећи да ни најтежи земаљски прогони не могу да сломе душу која живи у заједници са Богом.
СПН је раније писао о Светом Герасиму Кефалонијском, који је својим животом обасјао Грчку и читав православни свет.
