Свети Прокопије: како је сусрет с Христом преобратио гонитеља хришћана
Свети Прокопије био је римски војсковођа задужен за прогон хришћана. Исповедивши Христово име, постао је један од највећих мученика ране Цркве. Црква га слави 21. јула.
Свети великомученик Прокопије један је од најславнијих и највећих мученика које прославља Православна Црква. Његово житије сведочи о снази Божјег призива, покајању које мења читав живот и непоколебљивој вери која је била јача од претњи, страдања и смрти.
Рођен је у Јерусалиму – Елији у римско време, као син угледног сенатора Христофора и његове супруге Теодосије. Отац му је био хришћанин, а мајка остала привржена многобоштву. После очеве ране смрти, Неаније, како се тада звао, васпитаван је у незнабожачкој вери. Изузетној интелигенцији и образовању, брзо је напредовао и стекао углед у римској државној служби.
Када је стасао за војну службу, мајка га је представила цару Диоклецијану, познатом по суровим прогонима хришћана. Цар је одмах запазио младог и способног војника, поставио га за војводу и поверио му важан задатак: да с војском крене у Александрију и немилосрдно прогони хришћане, одузима им имовину и приморава их да се одрекну своје вере.
Неаније је без поговора прихватио царево наређење. Међутим, на путу ка Египту догодило се нешто што је потпуно изменило његов живот.
Током једног ноћног марша, недалеко од сиријског града Апамеје, небо су изненада пресекле муње, земљу је погодио снажан потрес, а војници су у страху попадали на земљу. Усред те необичне појаве Неаније је чуо глас који га је упитао:
„Куда идеш и на кога устајеш?“
Изненађен, одговорио је да је послат да прогони оне који верују у Распетога.
Тада му се на небу указао блистави крст, а с њега је проговорио сам Господ Исус Христос, откривајући му да је Он Син Божји који је добровољно пострадао ради спасења света. Христос му је поручио да ће управо знаком Крста побеђивати своје непријатеље и да ће Његов мир бити с њим.
Тај сусрет дубоко је потресао младог војводу. Од тад, све у шта је до тада веровао почело је да се мења. Уместо мржње према хришћанима, у његовом срцу јавила се жеља да упозна Христа који му се јавио.
Када је стигао у Скитопољ, позвао је једног златара и затражио да му изради крст какав је видео у небеском виђењу. Мајстор је у почетку одбијао, плашећи се казне, али на Неанијево упорно инсистирање прихватио је посао и тајно израдио крст. По завршетку рада, на крсту су се чудесно појавили ликови и натписи које нико није насликао људском руком. То је још више учврстило Неанијево уверење да га је Господ призвао на нови живот.
Он више није полагао наду у оружје и војну силу, већ у силу Часног крста. Убрзо је предводио војску против нападача који су пустошили околину Јерусалима. Пре битке се помолио Христу, а победу је приписао Божјој помоћи, а не сопственој војничкој вештини.
По повратку кући мајка Теодосија дочекала га је уверена да су победу извојевали њени пагански богови, којима је приносила молитве за синовљев успех. Неаније је мирно одговорио да му није помогло мноштво идола, већ једини истинити Бог.
Да би јој показао немоћ идола, затражио је да сами кажу коме припада заслуга за победу. Пошто су кипови остали неми, Неаније је схватио да више нема места никаквој сумњи. Испуњен ревношћу, разбио је идоле, а злато и сребро од којих су били начињени разделио сиромашнима.
Тај чин дубоко је потресао Теодосију. Заборавивши да јој је он син, отпутовала је цару Диоклецијану и пријавила га као човека који је напустио стару веру, уништио богове и постао хришћанин.
Цар је наредио палестинском игемону Јусту да Неанија, ако је могуће, убеди да се врати паганству, а ако одбије – да га изложи најтежим мучењима. Добивши царево писмо, Неаније је прочитао увреде упућене Христу, исцепао га пред свима и без оклевања изговорио:
„Ја сам хришћанин. Чини што ти је наређено.“
Тиме је започело његово исповедништво, које ће га одвести кроз бројна страдања до мученичког венца.
Игемон Јуст није крио да жели да избегне сукоб с човеком који је до јуче био један од најугледнијих римских војсковођа. Пред окупљеним старешинама покушао је да убеди Неанија да принесе жртву идолима и тиме сачува положај, част и живот. Међутим, Неаније више није имао никакву дилему.
Уместо да прихвати цареву вољу, скинуо је са себе војнички појас – симбол службе Римском царству – и бацио га пред игемона, показујући да се одриче земаљске власти како би служио Цару небеском. Истовремено је јавно осудио идолопоклонство и исповедио да припада Христу.
Такво држање разбеснело је и игемона и присутне незнабошце. Неаније је ухапшен и одведен у Кесарију Палестинску, где му је приређено јавно суђење. Народ, подстакнут мржњом према хришћанима, тражио је да буде кажњен као рушилац богова и непријатељ царских закона.
По наређењу игемона свукли су га, обесили на мучилиште и железним канџама почели да му кидају тело. Ране су биле толико тешке да су му се виделе кости, али је мученик остао миран. Они који су посматрали његово страдање почели су да га сажаљевају, а он им је поручио да не плачу због његовог тела, већ да брину за спасење сопствених душа.
После суровог мучења бачен је у тамницу, где је изгледало да ће убрзо умрети од задобијених рана. Ипак, према житију, управо се у тамници догодило ново велико чудо.
Чуда која су пратила светог Прокопија
Током ноћи земљу је поново потресао снажан земљотрес. Тамницу је обасјала необична светлост, врата су се сама отворила, а ланци са затвореника спали су без људске помоћи. Најпре су се Прокопију јавили анђели, а затим и сам Господ Исус Христос.
Христос је исцелио све његове ране, крстио га и дао му ново име – Прокопије, које је обележило његов потпуни духовни препород. Господ му је обећао да ће учинити велика дела и многе привести истинитој вери, охрабрујући га да се не плаши предстојећих страдања.
Када је свануло, игемон је очекивао да затекне човека на самрти. Уместо тога, пред њега је изведен потпуно здрав Прокопије, без трагова претходних мучења. Његово лице је, како описује житије, сијало необичном светлошћу, што је код многих присутних изазвало чуђење.
Игемон је покушао да убеди народ да су његови богови исцелили затвореника, али је Прокопије предложио да заједно оду у пагански храм и сами се увере чија је сила већа.
Уверен да је мученик коначно попустио и да ће принети жртву идолима, игемон је свечано организовао поворку до храма. Гласници су по граду објављивали да се Неаније покајао и вратио старој вери. Незнабошци су се радовали, док су хришћани жалили мислећи да је поклекао.
Међутим, чим је ушао у храм, Прокопије се у себи помолио Христу, осенио идоле знаком Крста и призвао силу Божју. Истог трена сви кипови су се, према предању, срушили и распали, а материјал од којег су били направљени претворио се у воду која је испунила читав храм и потекла напоље.
То је оставило снажан утисак на окупљени народ. Многи су почели да прослављају Бога хришћана, док је игемон, поражен и посрамљен, наредио да Прокопија поново одведу у тамницу.
Чудо у идолском храму брзо се прочуло читавом Кесаријом. Вест да су се идоли срушили пред знаком Крста охрабрила је многе који су до тада потајно веровали у Христа, али нису имали смелости да то јавно исповеде. Међу њима су били и бројни римски војници.
Исте вечери пред тамницу у којој је био затворен Свети Прокопије дошла су два одреда војске, предвођена трибунима Никостратом и Антиохом. Замолили су мученика да их прими међу Христове следбенике. Тамничар Теренције, који је већ био сведок чудесних догађаја у затвору, дозволио је Прокопију да накратко напусти тамницу. Он је нове вернике одвео до епископа Леонтија, који их је поучио вери, крстио и причестио, док се Прокопије вратио у затвор да настави своје страдање.
Већ наредног јутра новокрштени војници сами су изашли пред игемона и без страха исповедили да су хришћани. Ни претње, ни обећања нису их поколебали да се одрекну Христа. Када је схватио да их не може придобити, игемон је наредио да сви буду посечени мачем. С њима су мученички пострадали и трибуни Никострат и Антиох. Свети Прокопије је окован посматрао њихово страдање и непрестано се молио да их Господ укрепи до краја и прими у Своје Царство.
Недуго затим у тамницу је дошло дванаест угледних жена које су пред светим Прокопијем исповедиле да и саме желе да следе Христа. Игемон их је одмах ухапсио, а у затвору су од мученика чуле поуке о хришћанској вери и духовном животу. Прокопије их је укрепљивао да се не плаше страдања, већ да се уздају у Господа који дарује живот вечни.
Када су изведене на суд, игемон им је понудио част и богатство ако принесу жртву идолима. Одговориле су да им је једина част да остану верне распетом и васкрслом Христу. Због тога су биле изложене тешким мучењима, али ниједна није одустала од свог исповедања.
Међу окупљенима на суђењу налазила се и Прокопијева мајка Теодосија. До тада је веровала да њен син живи у заблуди, али је гледајући непоколебљивост ових жена почела да преиспитује сопствену веру. Запитала се одакле им толика снага да мирно подносе тако страшне муке ако Христос није истинити Бог.
У једном тренутку иступила је пред игемона и јавно изговорила да је и она слушкиња Христова. Њено исповедање изазвало је запрепашћење, јер је до тада важила за ревносну многобошкињу и жену од великог угледа. Ни претње, ни подсећање на положај који је уживала нису је поколебали. Изјавила је да је тек сада спознала истину и да се каје што је годинама служила идолима.
Теодосија је затворена с дванаест жена. У тамници ју је дочекао њен син, који се обрадовао њеном обраћењу. Она му је испричала да су је управо храброст мученица и њихово трпљење довели до познања Христа. Те ноћи Свети Прокопије одвео је мајку епископу Леонтију, који ју је крстио, после чега се вратила у тамницу да служи осталим исповедницама, превијајући им ране и негујући их.
Игемон је потом поново извео Теодосију и дванаест жена на суд. Последњи пут им је понудио да се врате паганским боговима, али су све редом то одбиле. Уследила су нова мучења, након којих су осуђене на смрт. Везане једним ланцем, изведене су изван града и посечене мачем, положивши живот за Христа.
Убрзо после тих догађаја игемон Јуст је изненада умро. Житије његову смрт представља као крај човека који је до последњег тренутка остао непријатељ Христове Цркве. На његово место цар Диоклецијан послао је новог управника Палестине, Флавијана, човека још суровијег од свог претходника.
Флавијан је одмах наредио да се свети Прокопије поново изведе на суд. Покушавао је да га исмеје због вере у распетог Христа, али је мученик мирно одговарао, говорећи да постоји само један истинити Бог. Према житију, своју одбрану није темељио само на Светом писму, већ је наводио и сведочанства старих грчких мудраца и пророчанстава која су, по хришћанском тумачењу, најављивала долазак Спаситеља.
Његове речи нису омекшале новог игемона. Уследила су нова мучења. Тукли су га воловским жилама, у тело му укуцавали усијане клинове, палили ране и држали руку изнад ужареног жртвеника очекујући да ће, од бола, тамјан испустити у ватру и тако принети жртву идолима. Свети Прокопије је, међутим, све време био погружен у молитву и није поклекао.
После тога обесили су га на мучилиште, а о ноге му привезали тешко камење. Када ни то није сломило његову вољу, бацили су га у ужарену пећ. Према житију, пламен није повредио мученика, већ је остао неповређен, док су ватра и врелина захватиле оне који су стајали у близини.
Уплашен овим призором, Флавијан је најзад изрекао коначну пресуду – да Прокопије буде посечен мачем.
Пре погубљења мученик је замолио да му се дозволи молитва. Окренут ка истоку, дуго се молио за град, за народ, за болесне, сиромашне, удовице и сирочад, али и за ширење Христове Цркве и победу истините вере. Према предању, по завршетку молитве чуо се небески глас који је потврдио да су његове молбе услишене и позвао га да прими венац вечног живота.
После тога, свети Прокопије мирно је приклонио главу под мач. Тако је окончао свој земаљски живот и придружио се сабору мученика које Црква прославља као верне сведоке Христове.
Његово тело су, под окриљем ноћи, преузели хришћани, достојно га сахранили и наставили да чувају успомену на човека који је од прогонитеља постао један од највећих великомученика ране Цркве. Његово житије и данас подсећа да је сусрет с Христом довољан да потпуно преобрази људски живот и да вера, када је истинска, остаје непоколебљива и пред најтежим искушењима.
СПН је раније писао о житију и мученичкој кончини светог свештеномученика Саве Горњокарловачког.
