Линија која спаја хришћанство и борилачке вештине. Поглед свештеника
Данас је борилачки спорт постао неодвојиви део културе. Такмичења и борбе у ММА, боксу, џудоу, џиу џици, греплингу, рвању, каратеу, кик-боксу и маи таију окупљају милионе гледалаца. Међу познатим борцима се све чешће појављују православни хришћани, којима је хришћанство веома важно.
Православаца има свуда у рингу, октагону и на татамију.
О томе шта треба да има на уму православни борац, шта је сврха спорта и да ли циљ оправдава средства српска редакција СПН-а говорила је са свештеником Синишом Бувачем.
Он се већ дуги низ година бави борилачким вештинама.
- Да ли постоји линија која спаја хришћанство и борилачке вештине?
- Ви врло добро знате да су сви били кивни на хришћане. Хришћани су морали да се крију по катакомбама. Ми имамо доста мученика, који су били војници, архистратези.
Срчани људи који су се бранили од непријатеља. Није грех бранити се од непријатеља. Грех је нападати некога.
Имамо ту доста мученика и великомученика. Ја славим Светог Пантелејмона. Он је такође био у војсци, бесребреник, лекар.
Имамо пример из српско-бугарског рата. Капетана Катанића, који је рањен. Њега су Бугари одвезли у њихову најбољу болницу да га излече. Они су поштовали чојство и јунаштво.
Бугари и ми смо православни народи и то је био братоубилачки рат. Он је нажалост преминуо, али веровали или не у центру Софије постоји споменик посвећен капетану Катанићу.
То је споменик једном часном војнику, који није кршио војна правила.
У Димитровграду постоји један једини споменик помирења на свету православних народа. То је заправо спомен-костурница свим страдалим војницима и српским и бугарским. Такав витешки акт су имали и војници у време гоњења хришћана и жељу да скину мрак и мржњу једног према другом.
Имали смо светитеље, који су били војници и учествовали у ратовима, као што су Свети Ђорђе и Свети Димитрије.
Спорт је по мом мишљњу један племенит акт, који човек може себи да приушти због духовне и физичке снаге. Кад кажем физичке снаге не мислим да некога треба да повредимо већ да би ми били здравији и покретнији. Не да будемо агресивни. Сваки спорт би требало да негује мирољубиву природу као што хришћанство то ради.
- Зашто је важан спорт и која је његова примена у реланом животу?
- Ја сам тренирао 27 година борилачке вештине и никада ми није пало на памет да некога повредим. Човек кад се истроши он је миран сталожен и трезвено размишља.
Када човек седи, лежи, једе и претрпава се расте масноћа, шећер и све вредности у организму. Човек тада постаје агресиван и хоће да науди некоме поготово ако зна нешто. Све у животу се може злоупотребити па тако и спорт. Чак се и хришћанство може злоупотребити. Постоје верски фанатици.
Ја познајем доста муслимана, који су верници, а не фанатици. Они редовно петком одлазе по џамијама, клањају се и труде се да поштују оно чему их учи Куран. Нажалост, са друге стране имамо и оне заблуделе екстремисте. Исто тако и у православљу имамо екстремисте у моралном смислу. Осуђивање, упирање прстом.
Ко си ти да судиш? Једини судија је Бог. То су исти они који као Јевреји, Фарисеји, Седукеји и књижевници погрешно тумаче Закон Божији и осуђују добро. Ја сам имао доста непријатних ситуација у животу где би неко ко није сталожен и ли не размишља својом главом, а професионални је борац вероватно онеспособио ближњег и отишао кући мислећи да је победник.
- Да ли је примерено употребљавати борилачке вештине као православни хришћанин?
- Што се тиче коришћења било каквог спорта ван ринга или стадиона није оправдано. Сам Христос је рекао да може да пошаље десетине хиљада легиона анђела да поробе оне, који су га шибали. Али не кад вас неко удари по једном образу окрените други.
Апостол Павле каже ако ти брат једном сагреши опрости му, други пут га опомени, трећи пут га опомени пред браћом, а четврти пут немој га више називати братом.
Поента приче јесте љубав. Ако је неко наумио заиста да вас повреди у било ком смислу. Ти мораш бити сталожен и рационалан, али не да будеш бруталан. Вештина се ван борилишта може користити само у нужној самоодбрани.
Ја сам увек за мир. Ја сам ипак свештеник и борац, али ипак никоме нисам хтео да наудим. Касније се са противником седнем и посаветујем. Ми нисмо зли противници. Ја хоћу да те победим не да те повредим. Тако је и у рату. Нажалост, ово што се данас дешава није фер плеј. Ово што се данас дешава је сакаћење сваког моралног кодекса.
Ти да убијаш неко ко је недужан. Погледајте шта нам се дешава на КиМ, а шта ми радимо? Трпимо и праштамо. Само што и трпљење и праштање има своју границу.
- Да ли се борилачке вештине могу користити само уз јаку духовну компоненту и речи Марка Миљанова о чојству и јунаштву?
- Подржавам теорију Марка Миљанова о чојству и јунаштву. Али зашто?
Погледајте време у ком је он живео. Светињу треба бранити, а када кажем светиња мислим на све: цркву, породицу, традицију. Ти ако изгубиш традицију изгубио си идентитет.
Миљанов је позивао људе да се пробуде из стања где ми сами себе уништавамо трачевима и подметањима.
Погледајте например комунизам. Били смо наводно један народ. Какав бре један народ? Један народ да, али смо били раздељени. Комунизам је уништио пола људске популације. Комунизам као замисао није лош, напротив он је граћен на основу хришћанских начела, комуна односно заједница. Требало је да праштамо једни другима, а не уништавамо једни друге.
По Марку Миљанову могу да оправдам његове речи. Ти си у то време живео у дисбалансу. То јунаштво је чување и поштовање себе. Ево имамо Светог Петра Цетињског који је био велики војсковођа. Он је био први на линији фронта и предводио Црногорце, који се тада нису делили као сада.
- Да ли циљ оправдава средсво?
- Циљ не бира средство. Чувена изрека, е сад ту треба дубље ући. Држаћу се само нас и наше словенске, балканске историје.
Ја се не бих сложио са тим из једног простог разлога. Ако је мени циљ да дођем на твоје место и радим ти иза леђа, а ми радимо у истој фирми. Ти си ми шеф, важан је циљ и начин на који ћу доћи то тог циља односно на твоје место. Пратим све шта радиш, друкам шефу, трудим се да те оцрним. Правим се да сам фин и красан, ако нешто забљам то се ставља под тепих. Наговорим и друге људе да те оцрне и шеф ми да твоје место. Ја сам остварио циљ, смешкам ти се и даље. То средство којим долазимо на такав начин, апсолутно је неопправдано.
Ја бих то поистоветио са убиство. Ти си том човеку убио човеку вољу за радом. А можда он ради све како часно и како треба. Награбусио си а ни лук јео ни лук мирисао. Исто важи и у рату и у спорту.
Навешћу свој лични пример. Радио сам финале европског првенства против Бугарина. Мени јесте циљ да победим и имао сам тактику да му паралишем руку. Али то није етично и спортски. То није фер плеј. Обојица смо на крају изашли неповређени. Он ме је победио на поене. Мени јесте био циљ да освојим злато, али нисам хтео тако да победим. То је нефер и није фер плеј. Тако и за све што радимо врло добро треба да пазимо како ћемо нешто рећи или помислити.
Како би рекао Свети Николај Велимировић да реч човекова може да излечи, а може и да убије.
