Зашто поштујемо иконе? Христос је постао човек да бисмо видели Његов лик
На спомен Светих отаца Седмог васељенског сабора, протосинђел Василије говорио је о оваплоћењу Христовом, одбрани светих икона и значају њиховог поштовања у животу Цркве.
У манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила на Михољској Превлаци код Тивта, у 21. недељу по Педесетници, верници су молитвено прославили и спомен Светих отаца Седмог васељенског сабора. У наставку литургијске беседе, протосинђел Василије, настојатељ манастира, указао је на значај истине о оваплоћењу Христовом и на везу те истине са поштовањем светих икона.
Говорећи о томе зашто је Црква бранила иконе и у временима великих искушења, протосинђел Василије подсетио је да је Син Божији постао човек. Управо зато Христов лик може бити изображен, а верници кроз икону могу да се усмере ка Њему у молитви.
„Он је постао човјек. И Оци Седмог васељенског сабора, које данас прослављамо, своје животе су посветили томе да ту истину изнесу кроз Цркву: да Бог, пошто је постао човјек, може да се изображава и на иконама, да можемо да Га видимо, да можемо да Му се и помолимо као Човејку. На икони се сјећамо Онога Који јесте.“
Ова истина била је посебно оспоравана у време иконоборства, када су противници поштовања икона настојали да уклоне свете ликове из храмова. Протосинђел Василије подсетио је да су се и у раздобљима када је Византија била велика сила и када је изгледало да Православље цвета, јављала учења која су доводила у питање црквено предање.
„Али управо у то вријеме диже се бура против икона, па су масовно почели из цркава да износе иконе, да их спаљују, да крече фреске, да ваде мозаике, да се гнушају лика Божјег као нечег непожељног. А опет, Господ је и у то вријеме послао хероје истине, који су непоколебиво одбранили иконе, да и ми данас можемо кроз њих да се приближимо Богу. Јер Он је заиста постао човјек, не да би нам остао далек и непознат, већ да бисмо могли да угледамо Његов лик и тјелесним, али и духовним очима.“
У одбрани поштовања икона посебно место имају Свети оци Седмог васељенског сабора, као и богослови који су сведочили о значају светих ликова. Протосинђел Василије посебно је поменуо Светог Козму Мајумског и Светог Јована Дамаскина, који су писали о потреби поштовања икона у време иконоборства.
Њихово сведочење указује на суштинску разлику између поштовања иконе и обожавања материје од које је она начињена. Икона није сама себи циљ, нити се њој приписује моћ независна од Бога. Она упућује на Христа и светитеље који су на њој изображени и помаже вернику да се у молитви окрене ономе кога икона представља.
„И ми данас цјеливамо иконе и молимо се, али знамо да не спасава икона сама по себи, већ Онај Коме се на икони молимо.“
Ова порука повезује богословско учење са свакодневним животом верника. Поштовање икона није само обичај нити пуки спољашњи чин, већ израз вере у Бога који је у Христу ушао у људску историју и постао видљив човек. Икона сведочи да Бог није остао далек и непознат, већ да је човеку омогућио заједницу са собом.
На крају беседе, протосинђел Василије призвао је молитвену помоћ Светих отаца Седмог васељенског сабора, свих светих и преподобномученика превлачких, чије се свете мошти чувају у овој древној светињи. Пожелео је да верници узрастају у вери и да њихове душе доносе плодове достојне Царства небеског.
Завршна порука беседе враћа се самом средишту хришћанске вере: Христос је постао човек не да би се удаљио од људи, већ да би кроз Духа Светога заувек био са њима. Зато се поштовање светих икона не може одвојити од вере у оваплоћење, нити од позива на живот у заједници с Богом.
Како је СПН раније писао, протосинђел Василије у истој беседи говорио је и о томе како да припремимо душу да постане њива Божја и да род за Царство небеско.
