Упокојио се протојереј-стварофор Лазар Васиљевић
Епархија захумско-херцеговачка и приморска је са жаљењем и тугом обавестила јавност да је у Господу уснуо протојереј-стварофор Лазар Васиљевић.
Протојереј-стварофор Лазар Васиљевић преминуо је 17. новембра 2026.
Постоје људи чији се живот и служба не могу сагледати само кроз функције које су обављали, установе у којима су радили или послове које су оставили иза себе. Њихово дело препознаје се и у ономе што се не може лако измерити: у бризи за друге, у пажњи према свакодневним потребама, у способности да се у тешким временима сачува осећај заједништва. Такав је био протојереј-ставрофор Лазар Васиљевић, свештеник чији ће лик остати у сећању многих који су имали прилику да га упознају и са њим сарађују.
Драган Ђузулан изнео је своја сећања везана за покојног оца Лазара, кога је лично познавао.
"Оца Лазара памтим из времена када сам, заједно са владиком Атанасијем, долазио у Фочу, у Духовну академију Светог Василија Острошког, где је владика тада био ректор. Отац Лазар био је секретар новоосноване Академије, са којом је заједно премјештена и Богословска школа Света Три јерарха из Крке, који су се нашли у избеглиштву из Хрватске, као и један разред Призренске богословије, када је овој школи услед рата онемогућен рад у Призрену. Сви су имали места у широком срцу оца Лазара. Јер, више од те функције, он је, пре свега, био домаћин и духовни отац свим младим студентима и богословима. Човек који се старао о свему, који је водио рачуна о људима, условима рада и свакодневном животу установе, настојећи да ништа не изостане и да свако ко дође осети да је добродошао."
Било је то тешко послератно вриеме, каже Драган.Ратна страдања још су била свуда присутна, материјална оскудица осећала се у свакодневном животу, а многе ствари које се данас подразумевају тада су захтевале велики труд и сналажљивост. У таквим околностима требало је не само одржавати наставу и академски живот него и створити услове у којима ће се духовна и богословска мисао развијати упркос свим тешкоћама.
"Отац Лазар је то радио са великом преданошћу. Четири године сам на Академији држао наставу из историје философије и из тог периода носим живо сећање на његову доброту, бригу и љубав према свом позиву. Он није био човек који је своју улогу сводио само на административне послове. Бринуо је о свему што је било потребно да богословске школе функционишу, а посебно о људима који су у њој боравили и радили. Умео је да препозна шта недостаје, да предвиди потребе и да се побрине да се сваки посао обави. Радио је тихо, вредно и са највећом пажњом, без потребе да се његов труд посебно истиче. Управо у томе видим једну од његових најлепших особина. Бити домаћин није само обезбедити простор и услове за боравак. То значи преузети одговорност за другога, мислити о његовим потребама и створити атмосферу у којој човек може да се осјећа прихваћено. Отац Лазар је то разумео као део своје свештеничке службе. Његова брига за школу није била одвојена од његове бриге за Цркву и људе. Напротив, све је то чинило једну целину."
У сећањима оних који су га познавали остаће упамћени и његова ведрина духа, непосредност и препознатљив смисао за хумор. Умео је да насмеје, али и да поучи, да разбије напетост, а да притом не изгуби озбиљност свештеничког позива. Његова реч имала је меру, достојанство и осећај за саговорника. То је редак дар, посебно у временима када су људима потребни и утеха и разумевање.
Његов животни пут, започет у побожној породици у Добрунској Ријеци, протекао је у знаку свештеничког служења, породичне љубави, истрајности у искушењима и верности Цркви Христовој. Током службовања у Фочи оставио је видљив траг. Храм Светог Николе, у којем је служио, живописан је у његово време, а подигнут је и монументални звоник, који је постао једно од препознатљивих обиљежја ове светиње. Својим трудом и ревношћу дао је највећи допринос изградњи храма Светог Василија Острошког и Светог Петра Дабробосанског у кругу Богословског факултета. Тихо и истрајно, како је то само он знао.
Поред видљивих трагова његовог рада, постоји и онај мање видљив, али можда трајнији: људи којима је био ослонац, које је охрабривао и чије је животе обогатио својом пажњом и присуством.
Раније је СПН писао како је из штампе изашао нови број часописа „Крка”.
