У Толвадији освећен обновљени храм Вазнесења Господњег
Чин освећења обновљеног храма Вазнесења Господњег у Толвадији извршио је Митрополит Лукијан.
На празник Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, 31. октобра 2026. године, Митрополит будимски и темишварски Лукијан је служио свету Литургију и извршио је свечани чин освећења обновљеног храма Вазнесења Господњег у Толвадији.
Саслуживали су: протојереј-ставрофор Маринко Марков, архијерејски заменик; игуман манастира Шенђурац Никон Корићанац; протојереј-ставрофор Љубиша Матић и протојереј Зоран Мајкић, у молитвеном присуству протојереја-ставрофора Стојана Петровића, архијерејског намесника темишварског, и других свештеника Темишварског намесништва. Свечаности је присуствовао и Данијел Лунгу, начелник општине Толвадија (рум. Ливезиле).
На крају свете Литургије, митрополит Лукијан је уручио захвалнице Црквене општине Толвадија, у знак признања и благодарности за њихов труд, помоћ и допринос обнови и очувању светиње. Захвалнице су добили господа Миленко Јанкулов, Миодраг Балан, Данијел Лазин, Србобран Рудњанин и Миодраг Танасијин.
Храм Вазнесења Господњег у Толвадији подигнут је 1879. године, у време Епископа темишварског Георгија (Војновића). Његова изградња везана је за раздвајање српске и румунске православне црквене заједнице, које су раније користиле заједнички храм. Након црквено-административног раздвајања 1872. године, Срби у Толвадији приступили су организовању самосталног црквеног живота и подизању сопствене богомоље. Новосаграђени храм постао је духовно средиште овдашњих Срба, место њихових молитвених сабрања и чувар верског и националног идентитета.
Освећење храма након његове темељне обнове представља значајан догађај у животу Епархије темишварске и још једно сведочанство непрекидне бриге за очување светиња које су нам претходна поколења оставила у духовно наслеђе. Чином освећења обновљеног храма, након завршетка обимних радова, ова светиња је поново заблистала у свом достојанству и лепоти, сведочећи о трајној бризи Цркве за домове Божје, без обзира на број верника који данас живе у њиховој близини.
Посебан значај овог догађаја огледа се у чињеници да у Толвадији данас готово да више и нема српског становништва. Ипак, одсуство бројне парохијске заједнице не значи и престанак бриге Цркве за њене светиње. Напротив, управо у таквим местима обнова храмова добија још дубљи смисао, јер се њиховим очувањем од зуба времена и заборава чува и сећање на поколења православних Срба који су ту живели, молили се, крштавали своју децу и испраћали своје ближње у вечност.
Епархија темишварска, у складу са својим могућностима, наставља да обнавља и чува поверене јој храмове, како у местима у којима још постоји жива српска православна заједница, тако и у онима у којима је она током времена готово ишчезла. Овај велики и одговорни подухват одвија се постепено, од светиње до светиње, према потребама и расположивим средствима, са свешћу да сваки сачувани храм представља драгоцену карику у вековном духовном и историјском континуитету српског народа на простору данашње Румуније.
Свечаност у Толвадији зато превазилази значај самог завршетка грађевинских и обновитељских радова. Она представља израз вере и одговорности да светиње наших предака не смеју бити препуштене пропадању, као и одлучности да се, упркос свим историјским искушењима и демографским променама, сачува оно што су претходне генерације подизале у славу Божју.
Обновљени храм Вазнесења Господњег у Толвадији остаје тако не само драгоцен споменик српског духовног и културног наслеђа, него пре свега освећени дом Божји и живо сведочанство да Црква не заборавља своје светиње, чак ни тамо где је њених верника данас остало веома мало.
Раније је СПН писао како је архимандрит Хризостом говорио о ћутњи Патријарха Порфирија.
