Шабац обележио 108. годишњицу ослобођења у Великом рату
Обележена је 108. годишњица ослобођења Шапца у Првом светском рату.
Свештенство Епархије шабачке је поводом 108. годишњице ослобођења Шапца у Првом светском рату служило помен свим пострадалим жртвама Великог рата.
Протонамесник Никола Милошевић, сабрат Саборног храма у Шапцу, прочитао је Слово Епископа шабачког Јеротеја.
Слово епископа Јеротеја поводом обележавања 108. годишњице ослобођења Шапца у Првом светском рату
Поштовани г. градоначелниче, уважени представници културно-просветних установа, представници удружења за неговање традиција ослободилачких ратова, часни оци, христољубиви житељи града Шапца, драга браћо и сестре!
Испуњавајући закон Божји и ред људски, сабрали смо се и ове године милости Господње, да се сетимо величанственог и потресног догађаја који се пре тачно 108 година збио у овом нашем лепом и вољеном граду - да се сетимо дана када је, после тешке и крваве аустроугарске окупације у Првом светском рату, слобода поново засијала Шапцу и свим преживелим Шапчанима.
Шта је овај некада најбогатији и најнапреднији град ондашње Краљевине Србије, заједно са својим становништвом доживео и преживео током тзв. Великог рата и какве је све патње и страдања поднео, било је познато целој Европи и добром делу света, кроз сведочења бројних домаћих и страних извештача, који су са згроженошћу и језом посматрали оно што је од њега остало, након крвавог пира аустроугарске солдатеске. Отуда му је светска јавност, поред првобитног Малог Париза, доделила још један надимак и титулу – Српски Верден, изједначавајући га по размерама разарања са истоименим француским градом, који је током поменутог рата доживео једнако трагичну, мученичку судбину. Из истог разлога, у послератним годинама, Шабац је са поносом понео и неколико одликовања: Француски Ратни крст са палмином гранчицом, Чехословачки Ратни крст и Карађорђеву звезду са мачевима.
Међутим, више од свих и од свега, ово страдање су најбоље спознали и најдубље искусили наши преци и претходници – сами Шапчани. Од њих 14.000, колико их је пре рата овде живело, слободу је дочекала свега половина. Остали су, на разне али углавном најсвирепије начине, убијени од окупатора, или су пак умирали од болести, глади и муке, због беде и зла које их је задесило. Поред њих, страдале су и многе куће и други објекти, међу којима посебно место, на срамоту починитеља, заузима и наш Саборни храм-мученик, сведок небивалих призора и страшног скрнављења.
Све ове чињенице, без обзира колико сажете и немоћне да осветле све појединачне судбине и тешке моменте тих апокалиптичних дана, сасвим јасно говоре са коликом надом и нестрпљењем су тадашњи житељи Шапца чекали слободу и са коликом су је радошћу и олакшњем, коначно и дочекали. Ипак, да се ово наше скромно слово не би свело на пуко енциклопедијско и безлично изношење општих информација, да се опоменемо у овом часу и једног трагичног али светлог и часног примера из времена окупације овога града – примера који на најлепши начин сведочи о достојанству и величини нашега човека, Србина Светосавца, чак и у тренуцима његове највеће беде и понижености.
Наиме, окупаторске власти су одредиле двадесет четворо Шапчана, као таоце који ће јемчити да код њихових суграђана нема сакривеног оружја. Међутим, у фебруару 1917. године, нашао се један револвер код удовице Спасе, која је живела у тадашњој Болничкој улици. Због тога њу одмах затварају, као и тројицу талаца из њене улице, од којих је један требао бити осуђен на смрт. Врло брзо пуштају Миленка Илића, оца седморо деце, док у тамници остају Радомир Василић – Брадоња и Сима Вујић. У ноћи уочи погубљења, Радомир Василић је већ оплакивао себе, жалећи у ствари своје четворо деце, која ће остати иза њега као сирочад. Због тога је предложио своме сапатнику да бацају новчић како би се тако одлучило ко ће бити погубљен. Исход је, међутим, био тај да је Сима требао да преживи, а Радомир да страда.
Видећи ово, Сима је тражио да још једном баце новчић и тек када је овај показао да њему ваља страдати, од среће је скочио, а затим загрлио свога комшију рекавши: „И право је, Раде, да ја умрем. Осим моје Росе немам никога ко ће за мном заплакати, а твоја деца не смеју остати самохрана. Доста сирочади има овај град. Она ће ми можда палити свећу на гробу, а ти моју Росу немој заборавити“. Сутрадан су Сима и удовица Спаса били погубљени вешањем.
Верујемо да је овај наш град, поред овог потресног, али узвишеног догађаја, сведочио и многим другим сличним, који ипак нису записани. А овај свети и светли пример Симе Вујића, који је својом смрћу испунио сав Закон Христов и тако стао у ред највећих бесмртника из нашега рода, остао је по милости Божјој сачуван, да бисмо из њега учили шта значи истинско чојство и јунаштво, да бисмо се њиме надахњивали и налазили извор снаге да љубимо ближњега као самога себе. Управо су овакав морал и саможртвена љубав, коју су носили и многи други синови и кћери нашега рода, а посебно наша победоносна војска, донели су слободу Шапцу, али и васцелом српском народу.
Нека је вечна слава и хвала ослободиоцима нашег вољеног Шапца! И нека је вечни покој свим нашим суграђанима, који пострадаше на разним стратиштима и бојиштима Великога рата, као и свима онима који претрпеше мучења и кроз живот наставише одважно, са непреболним ранама и неизбрисивим сећањима на ратне страхоте тога времена! Све њих Господ нека прими у наручје љубави своје а нас и све житеље града овога, да помилује и спасе као благ и човекољубив! Амин!
Помену су присуствовали Александар Пајић, градоначелник Шапца; Саша Максимовић, начелник Мачванског управног округа; представници јавних, културних и просветних институција града Шапца, као и свештенство, вероучитељи и верни народ Шапца. Венце су положили представници Града Шапца, Мачванског управног округа, Војске Србије и удружења која негују традицију ослободилачких ратова.
Раније је СПН писао како је манастир Светог Луке у Бошњану прославио свог заштитника.
