Зашто јерархија ПЦУ нема легитимитет: шта кажу помесне Цркве
Поглавар ПЦУ одбија да реши проблем неважећих рукоположења. Међутим, о томе говоре готово све помесне Цркве — чак и оне које су признале ПЦУ.
Поглавар ПЦУ Сергеј Думенко поново се дотакао теме легитимности хиротонија у својој црквеној структури. Одговарајући у недавном интервјуу на питање о дијалогу са Украјинском Православном Црквом (УПЦ) и проблему неважећности рукоположења у ПЦУ, изјавио је: „Ми то никада нећемо прихватити, јер смо се борили и борићемо се до краја“.
У Украјинској Православној Цркви заиста су указивали на то да ПЦУ, како би се успоставио равноправан дијалог, поред престанка отимања храмова и увиђања недостатака сопственог канонског статуса, мора да реши и проблем одсуства свештеног чина код својих представника.
Сабор у Феофанији је у својим одлукама одредио: „Решити питање каноничности јерархије ПЦУ, јер је за Украјинску Православну Цркву, као и за већину помесних Православних Цркава, сасвим очигледно да је за признавање каноничности јерархије ПЦУ неопходно обновити апостолско прејемство њених епископа“.
Думенко покушава да ове речи представи као ултиматум и део „рата“ — отуда и обећање да ће се „борити до краја“. Међутим, Сабор УПЦ ништа није преувеличао: за већину помесних Цркава одсуство свештеног чина у ПЦУ заиста је „сасвим очигледно“. Од тада је прошло већ четири и по године, али ништа се није променило.
Наиме, у Цариградској патријаршији ни током протеклог периода нису успели да јасно објасне одакле су се у ПЦУ појавиле канонске хиротоније.
Проблем је у томе што је Филарет Денисенко, који их је обављао, још 1992. године био лишен свештеног чина, а 1997. године предат анатеми. Сам Филарет је о томе 2019. године говорио следеће:
„Ако је васељенски патријарх скинуо са мене анатему 2018. године, да ли сам до 2018. био под анатемом или нисам? Ако сам био под анатемом, онда то значи да су сви ови епископи (ПЦУ — прим. уредника) неважећи. И Епифаније није само митрополит — он чак није ни свештеник. Ако је васељенски патријарх скинуо са мене анатему 2018. године, онда је читав епископат неважећи\!“
И ту се поставља питање: да ли је анатема постојала или није?
Постоје два писма патријарха Вартоломеја упућена патријарху Руске Цркве Алексију, која се односе на Филарета.
У писму од 26. августа 1992. године патријарх Вартоломеј пише:
„Као одговор на одговарајућу телеграмску поруку и писмо Вашег Блаженства, које веома волимо и дубоко поштујемо, а које се односи на проблем настао у братској Вам Светој Руској Цркви, због којег је њен Свети синод, из разлога који су му познати, приступио рашчињењу кијевског митрополита господина Филарета, донедавно једног од најистакнутијих чланова тог Синода, желимо да братски обавестимо Вашу Љубав да наша Света Велика Христова Црква, у потпуности признајући искључиву надлежност Свете Руске Цркве, на чијем сте челу, у овом питању, саборно прихвата одлуке донете у вези са поменутом личношћу“.
У писму од 7. априла 1997. године патријарх пише:
„Примивши писмо Вашег Блаженства, које веома волимо и дубоко поштујемо, од 6. марта ове године, заведено под бројем 749, прочитали смо га са дужном пажњом на заседању Светог и Свештеног синода који нас окружује. У њему обавештавате нашу Пресвету Цркву о канонској одлуци Светог синода на чијем сте челу, којом је изречена казна анатеме Филарету (Михаилу Денисенку) и Глебу Јакуњину, као и о лишавању свештеног чина и враћању у ред мирјана Валентина Русанцова, Адријана Старине и Јоасафа Шибајева. Примивши к знању наведену одлуку, обавестили смо о њој јерархију нашег Васељенског престола и позвали је да од тог тренутка нема никакво црквено општење са поменутим лицима“.
Као што видимо, Цариградска патријаршија у потпуности је признавала и Филаретово рашчињење и изречену му анатему. Може се расправљати о томе да ли је Цариград законито или незаконито скинуо анатему са Филарета. Али чињеница да је он од 1997. до 2018. године био одлучен од Цркве не подлеже сумњи.
И овде је право време да се подсетимо речи самог Филарета:
„Ако сам био под анатемом, онда то значи да су сви ови епископи (ПЦУ — прим. уредника) неважећи. И Епифаније \[…\] чак није ни свештеник“.
И, колико год то изгледало парадоксално, са Филаретовом логиком сагласан је читав низ помесних Цркава.
Албанска Црква
Сада већ покојни поглавар Албанске Цркве, архиепископ Анастасије, писао је патријарху Вартоломеју:
„За све време док је господин Филарет био рашчињен и под анатемом, он је обављао неканонска богослужења која нису представљала важеће Свете тајне. У читавом Православљу признаје се као основно еклисиолошко начело да су хиротоније јеретика и расколника, а нарочито рашчињених и од Цркве одлучених лица, неважеће као ’тајне’ обављене ван Цркве. Ово основно начело нераскидиво је повезано са православним учењем о Светом Духу и представља непоколебљив темељ апостолског прејемства православних епископа. Уверени смо да је недопустиво занемаривати ово начело“.
Говорећи о „хиротонијама за ђакона, свештеника и, коначно, епископа“ Сергеја Думенка, архиепископ Анастасије пише:
„Постављамо питање: у којој мери су хиротоније које је обавио господин Филарет, у време када је био рашчињен и под анатемом, могле накнадно, без канонске хиротоније, да стекну благодатну делотворност у Светом Духу и истински печат апостолског прејемства? \[…\] Тешко нам је да разумемо како нешто што је неважеће и празно може ’по икономији’ постати испуњено благодаћу, као и на који начин се дела која су представљала очигледно хулење на Светог Духа \[…\] накнадно признају ’по икономији’“.
Пољска Црква
И епископат и поглавар Пољске Цркве, митрополит Сава, од самог настанка ПЦУ доследно говоре да у тој структури нема канонских хиротонија.
„Филарет је био лишен права да рукополаже и нема право да то право преноси на друге. Мислимо на неканоничност рукоположења Епифанија, поглавара ове нове украјинске цркве“, изјавио је пољски поглавар 2022. године. „Епифаније је ’рукоположен’ од стране бившег митрополита Филарета, који је био лишен архијерејске хиротоније, односно формално је био мирјанин“.
Митрополит Сава је нагласио да Пољска Црква не признаје Филаретова „рукоположења“. Подсетио је да је донедавно исти став заступао и патријарх Вартоломеј.
„Цариградски патријарх Вартоломеј је током 22 године признавао одлуку Московске патријаршије да се митрополит Филарет лиши права на рукополагање и рашчини, вративши га у статус мирјанина као расколника Цркве. Али су се умешале различите силе: неко је настојао да убеди патријарха Вартоломеја да Украјинској Цркви, на челу са Епифанијем, додели аутокефалност“, рекао је митрополит Сава.
Пољски поглавар истиче да „све Православне Цркве, укључујући и нашу, признају да је Филарет био лишен права на рукополагање и да нема право да рукополаже друге“.
Према мишљењу пољског митрополита, за Думенка постоји само један излаз — канонско рукоположење. Једино у том случају могло би се говорити о законитом статусу јерархије ПЦУ:
„Тада би она могла бити део украјинског свештенства“.
Бугарска Црква
Бугарски патријарх Данило, док је још био видински митрополит, објавио је 2019. године Обраћање поглаварима помесних Цркава поводом проблема ПЦУ. У њему се, између осталог, наводи:
„Током непрестаног изношења ставова различитих православних јерараха и богослова, укључујући размену писама појединих поглавара са патријархом Вартоломејем, изражене су веома озбиљне забринутости. Једна од тих конкретних забринутости односи се на озбиљно и спорно питање неканонског статуса ’јерархије’ црквене структуре којој је издат томос“.
И након што је постао патријарх, Данило наставља да говори о „значајним канонским препрекама“ за признавање ПЦУ.
Кипарска Црква
У саопштењу Синода Кипарске Цркве из фебруара 2019. године, поводом оснивања ПЦУ, наводи се:
„Двехиљадугодишње искуство Кипарске Цркве, као и читаве Православне Цркве у целини, даје нам основа да сумњамо у могућност накнадног озакоњења хиротонија које су обавили епископи под забраном, одлучени од Цркве и предати анатеми. Забрану, одлучење и анатему над појединцима који су покренули украјинску кризу признали су сви православни.
Право на апелацију, када се она подноси, мора имати одређена временска ограничења како за њено подношење, тако и за њено разматрање“.
Румунска Црква
У фебруару 2019. године и Румунска патријаршија објавила је своје саопштење о ПЦУ. Синод ове Цркве изјавио је да ће затражити од Васељенске патријаршије да разјасни питање неканонских јерараха и свештеника који су припадали „Кијевској патријаршији“.
Од тада је прошло скоро осам година, али Румунска Црква и даље није признала ПЦУ. Из тога се може закључити да објашњења Фанара нису задовољила Букурешт.
У саопштењу Румунске патријаршије из јула 2025. године наводи се да је, када је реч о ПЦУ, и даље актуелан став изнет у одлуци Синода Румунске Цркве од 21. фебруара 2019. године, у којој се, између осталог, каже:
„Током готово 30 година није решен проблем раскола у Украјини, нити се приступило свеправославном посредовању, као што је учињено у случају раскола у Бугарској“.
Грчка Црква
Попут Кипарске, и Јеладска Црква је признала ПЦУ под притиском. Ипак, у обе Цркве постоје архијереји који и готово осам година након оснивања ове структуре говоре о непостојању канонских хиротонија у њој.
У септембру 2026. године митрополит китирски и антикитирски Серафим изјавио је да Епифанија Думенка не признаје за канонског архијереја и поглавара ПЦУ због канонске неважећности његове хиротоније.
Грчки митрополит указао је на суштински канонски проблем: Епифаније Думенко је „рукоположен“ од стране Филарета Денисенка у периоду када је овај био лишен свештеног чина.
Такође је критиковао признавање ПЦУ од стране Јеладске Цркве 2019. године. Према његовим речима, на заседању Синода изношена су различита мишљења о ПЦУ, али није спроведено никакво гласање — ни тајно, ни дизањем руку. Архијереј је нагласио да је за доношење одлуке о признавању ПЦУ било неопходно званично гласање и одбацио тврдње да је украјинска аутокефалност одобрена „довикивањем“ мишљења.
Други грчки митрополит, Серафим пирејски, истакао је да је „’Ујединитељски сабор’ неважећи, јер су у њему учествовали људи који немају свештени чин, па је самим тим неважеће и додељивање статуса аутокефалности овој канонски непостојећој ’црквеној’ структури“.
Српска Црква
Синод Српске Цркве објавио је 28. фебруара 2019. године опширно саопштење о ПЦУ, у којем се налази и тачка посвећена „хиротонијама“ ове структуре:
„Српска Црква не признаје расколнички епископат као православни епископат, нити расколничко свештенство као православно свештенство, будући да су они који припадају Денисенковој групацији добили своје ’постојање’ од архијереја који је рашчињен, одлучен од Цркве и под анатемом (чињеницу коју је својевремено и сам патријарх Вартоломеј званично признавао), док су они који припадају Малетичевој групацији лишени апостолског прејемства и свештенства уопште.Никаквим документом, нити једним, како се каже, потезом пера, није могуће претворити оно што је било у нешто што није било, нити оно што не постоји у нешто што постоји. Према томе, Српска Црква не признаје да је господин, односно грађанин Думенко (Епифаније) чак и архијереј, а камоли поглавар аутокефалне Цркве. (Ову последњу титулу му не признаје чак ни његов ’духовни отац’, господин, односно грађанин Денисенко, ’стварни поглавар’, који је уз то доживотни ’патријарх’)“.
Од тада се у Српској Цркви променио патријарх, али се став у погледу постојања — тачније, непостојања — свештеног чина код чланова ПЦУ није променио. И поглавар и јерарси ове Цркве дали су бројне изјаве које само потврђују формулације Синода из фебруара 2019. године.
Македонска Црква — Охридска архиепископија
У марту 2023. године Синод епископа Македонске Цркве донео је одлуку да не саслужује са „јерархијом“ ПЦУ све док се питање њеног статуса коначно не реши на нивоу целокупног светског Православља.
Синод Македонске Цркве — Охридске архиепископије није колективно износио ставове о проблему хиротонија ПЦУ, али постоје изјаве појединих архијереја.
Тако је митрополит крушевски и демирхисарски Јован изјавио о ПЦУ:
„Да би неко постао ђакон, ја морам да извршим рукоположење, односно ђакон мора да прими апостолско прејемство од онога ко га већ поседује. Ова група у украјинској цркви није примила апостолско прејемство“.
Синоди Јерусалимске, Грузијске, Антиохијске и Чехословачке Цркве нису се јавно изјашњавали о проблему непостојања хиротонија у ПЦУ. Ипак, сама чињеница да готово осам година не признају ову структуру говори сама за себе.
Закључци
Од настанка ПЦУ прошло је прилично много времена. Током тих година ПЦУ је знатно ојачала свој положај унутар Украјине. Ослањајући се на подршку власти, представници ове структуре силом су преузели готово 2.000 храмова Украјинске Православне Цркве.
Међутим, никакви „успеси“ не могу да отклоне недостатке који су постојали већ у тренутку оснивања ПЦУ. Главни међу њима јесте одсуство канонских хиротонија. И то није само покушај УПЦ да повреди Думенкове присталице: о овом проблему, на овај или онај начин, говоре готово све Православне Цркве, чак и оне које су признале ПЦУ.
То значи да овде није реч само о једном од елемената „црквених ратова“. Проблем је много дубљи: да ли су верски обреди ПЦУ заиста црквене Свете тајне или нису.
За сада патријарх Вартоломеј, упркос свим приговорима, чврстом руком покушава да натера православни свет да призна ПЦУ и ступи са њом у црквено општење. Међутим, патријарх већ има 86 година. Сасвим је могуће да ће следећи цариградски патријарх имати потпуно другачији поглед на „украјинско питање“.
Коначно, ово питање требало би да буде решено на свеправославном нивоу. Пре или касније, то ће се неизоставно догодити.
Раније је СПН писаокако је патријарх Вартоломеј поменуо поглавара ПЦУ, верници узвратили „Анатема!“
