Отац Срђан Јаблановић о српско-чешким везама
Отац Срђан Јаблановић је говорио о вековним српско-чешким везама.
Српски и чешки народ повезују вековне духовне и културне везе, о којима сведоче животописи бројних Чеха који су свој живот и дело уградили у историју Српске православне цркве. О том наслеђу, али и савременом животу православних верника у Чешкој, за Радио Светигору говорио је протојереј-ставрофор Срђан Јаблановић из Прага, поводом представљања књиге „Чеси у Српској православној цркви“, у оквиру традиционалних Дана српске културе у Чешкој.
Књига је објављена на српском и чешком језику, у издању Српско-чешког удружења „Беседа Петроварадин“, а припремили су је професор др Јоже Сивачек, мр Андреј Кубичек и Ружа Колачек. Представљање публикације пратила је и изложба посвећена знаменитим личностима које су допринеле развоју српско-чешких односа, међу којима су и оне које је Православна црква прибројала светима.
На промоцији су говорили професор Сивачек и Ружа Колачек, а међу гостима је био и јеромонах Сергеј Јуришић, професор Карловачке богословије. У културно-уметничком програму наступили су богослови из Сремских Карловаца, под руководством диригента Јована Стојановића, као и фрулаш Драгослав Степановић, пореклом са Косова и Метохије, који живи у Прагу. Присутне су поздравили и амбасадор Србије Борислав Векић и Марина Перовић, председница Удружења Срба у Чешкој.
Говорећи о садржају књиге, отац Срђан је подсетио да духовне везе два народа сежу још до времена Свете браће Кирила и Методија, који су на позив кнеза Растислава дошли у Моравску, ширили хришћанство и словенску писменост.
Књига почиње житијем Светог Прокопија Сазавског, чешког светитеља из 11. века, који се помиње и у „Охридском прологу“ Светог владике Николаја Велимировића.
„Овде се подвизавао на реци Сазави, недалеко од Прага, основао манастир Светог Јована Претече и служио на црквенословенском језику. Оно што је значајно, то је да су то биле последње службе на црквенословенском језику на овим просторима“, казао је отац Срђан.
Међу личностима представљеним у књизи налази се и Сава Хиландарац, рођен као Славибор Бројер 1837. године у Кутној Хори, који је свој живот посветио Светој Гори и манастиру Хиландар. У Србију је дошао са тројицом дечака о којима се старао, а касније је са њима отишао на Свету Гору. Желео је да на монашењу добије име Прокопије, по чешком светитељу, али је ипак узео име Сава, по првом српском архиепископу.
Отац Срђан је подсетио да је Сава Хиландарац уређивао манастирску библиотеку и ризницу, старао се о драгоценим рукописима, међу којима и о Мирослављевом јеванђељу, писао о историји Хиландара и сакупљао биљке по Светој Гори.
„Пошто је у своје време завршио и пољопривреду, сакупљао је биљке, цвеће по Светој Гори и направио значајан хербаријум који се данас чува у Ботаничкој башти у Београду“, навео је он.
Сава Хиландарац упокојио се 1912. године, оставивши значајан траг у проучавању и очувању хиландарске баштине.
Посебно место у књизи заузима Свети свештеномученик Горазд Чешки, рођен као Матеј Павлик, који је имао пресудну улогу у обнови православља у Чешкој у 20. веку.
Првобитно римокатолички свештеник, Матеј Павлик је са групом верника приступио православљу, а по благослову Српске православне цркве замонашен је у манастиру Крушедолу. За епископа чешко-моравског хиротонисан је 25. септембра 1921. године у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду.
„Он је невероватно много учинио за развој православља на овим просторима, организовао Цркву, писао књиге, сабирао народ, тако да је изузетан његов значај за обнову православља на овим просторима“, истакао је отац Срђан.
Владика Горазд пострадао је 1942. године, након што су чехословачки падобранци, који су извршили атентат на нацистичког функционера Рајнхарда Хајдриха, пронашли уточиште у православном Храму Светих Кирила и Методија у Прагу.
Отац Срђан је подјетио да владика у почетку није знао за њихово скривање, али је, када су откривени, покушао да преузме одговорност и заштити свештенство и остале људе.
„Сам владика Горазд, који о томе на почетку није знао ништа, када су они откривени, написао је писмо немачким властима да он преузима сву одговорност за то и да не убијају те младе људе, а ни свештенике“, испричао је отац Срђан.
Владика Горазд стрељан је 4. септембра 1942. године, а Српска православна црква канонизовала га је 1961. године.
Говорећи о њему, отац Срђан је подићелио и занимљиво сведочанство о епископском жезлу које се чува у Прагу, а за које је, како је испричао, открио да је било поклон Михајла Пупина владици Горазду приликом хиротоније.
„Пре извесног времена колеге свештеници Чеси кажу ми: ‘Оче, имамо овде неко жезло, нешто пише на српском, па да видиш о чему се ради.’ Било је тамо у некој од фиока. Ја погледам оно жезло, а на њему пише поклон владици Горазду од брата његовог, доктора Михајла Пупина. Значи, од самог Пупина, на самој хиротонији. Ето, сада је у музеју, чува се, изложено је и то жезло“, казао је он.
Међу посебно потресним сведочанствима налази се и живот Светог свештеномученика Станислава Насадила, Чеха који је богословско образовање започео у Сремским Карловцима, а завршио у Битољу 1928. године.
Након рукоположења, службовао је у Храму Светог пророка Илије у Личкој Јесеници. Почетком Другог светског рата ухапшен је заједно са Светим свештеномучеником Савом Горњокарловачким и другим свештеницима.
„Када су их усташе одвеле у логор, то сам чуо у причи, кад су видели да је он Чех, они су рекли: ‘Ти си Чех, можеш ићи.’ Хтели су да га пусте, међутим, он није хтео да напусти владику“, испричао је отац Срђан.
Како је навео, Насадил је остао уз владику и остале свештенике, са којима је мученички пострадао 1941. године. Његови посмртни остаци нису пронађени.
Станислав Насадил прослављен је као свештеномученик и у Православној цркви чешких земаља и Словачке, а свечаност канонизације одржана је 9. јуна 2019. године у Кошицама.
Отац Срђан је поменуо и занимљив податак да је Насадилов праунук монах Пајсије, сабрат манастира Ковиљ, што је назвао још једним сведочанством о наставку духовних веза два народа.
Књига доноси и животописе других Чеха који су оставили значајан траг у Српској православној цркви, међу којима су протојереји-ставрофори Емилијан Божетић Глоцер и Бранко Антонин Цисарж, као и свештеномученик Владимир Петржек, пострадао током нацистичке окупације Прага.
Отац Срђан је подсетио и на то да је обнова православног црквеног живота у Чешкој током прве половине 20. века била нераскидиво повезана са Српском православном црквом, под чијом је јурисдикцијом чешка православна заједница деловала пре послератних промена црквене управе.
„Морам само да поменем да је Чешка православна црква до 1947. године била под јурисдикцијом Српске православне цркве. Отуд и назив ове књиге ‘Чеси у Српској православној цркви’“, нагласио је отац Срђан.
Говорећи о савременом животу православних верника у Прагу, отац Срђан је истакао да се духовне везе два народа настављају кроз богослужбени живот, културне програме, издаваштво и међусобне посете.
Посебно је указао на тешкоће са којима се суочава заједница при Храму Успења Пресвете Богородице на Олшанском гробљу у Прагу, где служи. Како је навео, храм је већ око две године затворен одлуком градских власти, званично због реконструкције, мада он сматра да разлози нису само те природе.
Упркос томе, богослужбени живот није прекинут.
„Ми већ, ево, једанаесту годину служимо Литургију сваки дан. И та служба није прекинута ни до данас“, казао је отац Срђан.
Након затварања храма, верници су наставили да се окупљају у простору некадашње мале библиотеке, у приземљу једне зграде, који у шали називају „катакомбом“.
Заједницу чине православни различитих националности – Срби, Чеси, Украјинци, Руси, Грузини, Македонци, Грци и верници из других крајева. Међу њима је и велики број избеглица из Украјине.
„То је једна васељенска Црква у малом. И заиста, заједница је опстала, тешко је људима, али се сналазимо“, истакао је отац Срђан.
Подсетио је да је православним верницима помогла и Римокатоличка црква, уступивши им већи простор за богослужења недељом и празницима.
„Служба није престала“, нагласио је он, додајући да се, поред свакодневних литургија и помена, обављају крштења, венчања и други обреди, како у Прагу тако и изван њега.
О значају овог храма сведочи и чињеница да се у његовој крипти чувају посмртни остаци 130 војника са простора некадашње Краљевине Србије, Хрватске и Словеније који су страдали у Првом светском рату.
У крипти се налази и спомен-крст посвећен краљу Александру Карађорђевићу, у којем се, према речима оца Срђана, чува део његове кошуље натопљене крвљу приликом атентата у Марсеју.
„То је овде још 1935. године урађено, и то највеће звоно на цркви је поклон краља Александра Карађорђевића“, подсетио је он.
Отац Срђан је говорио и о српској заједници у Прагу, процењујући да она броји неколико хиљада људи. Чине је Срби из различитих крајева, међу којима су породице из Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Црне Горе, као и млади који долазе на студије или запослење.
„То је једна мала, али компактна заједница“, казао је он, наглашавајући да се, уз црквени живот, негују и бројни културни садржаји.
Посебно је издвојио Дане српске културе.
Осврћући се на мисионарски рад у Чешкој, отац Срђан је казао да православље привлачи нове вернике. Према његовим речима, током година службе лично је крстио око стотину Чеха који су приступили православљу.
Међу познатим Чесима православне вероисповијести поменуо је и прослављеног хокејаша Јаромира Јагра, за којег је казао да је крштен у Храму Успења Пресвете Богородице на Олшанском гробљу.
„Многи који осете ту благост, као и у време Горазда, и данас дођу, прилазе, питају, па се онда и крштавају, и после долазе на службе“, навео је отац Срђан.
Подсетио је и на богатство српске писане баштине у Чешкој, где се, према његовим речима, чува око 150 српских рукописа, међу којима је и препис Студеничког типика. У прашком Народном музеју чува се и примерак Рујанског четворојеванђеља, једне од најстаријих штампаних књига насталих на простору данашње Србије.
Говорећи о бројним српским уметницима, научницима и ствараоцима који су се школовали или радили у Прагу, отац Срђан је, уз осмех, казао:
„Ја се шалим, али увек кажем: Праг, то је наш словенски Оксфорд.“
Кроз сусрете и доброчинство чувају се духовне везе
Говорећи о мисији Православне цркве у Чешкој, отац Срђан је истакао да се духовне везе са српским народом негују и кроз поклоничка путовања, међусобне посете и хуманитарне активности.
Посебно је указао на повезаност православних верника из Чешке са Косовом и Метохијом, чије светиње редовно посећују, пружајући притом помоћ српском народу који тамо живи. У овим активностима, како је навео, учествују не само Срби већ и бројни Чеси, као и православни верници из других европских земаља.
„Не само наши људи, него и Чеси. Чеха има пуно исто који понесу помоћ“, казао је отац Срђан, поменувши и групу из Дрездена која посећује Косово и Метохију и доноси хуманитарну помоћ.
Посебно су живе и везе са Митрополијом црногорско-приморском. Отац Срђан је подсетио на посету архиепископа прашког и чешког Михаила Црној Гори, током које су обишли бројне светиње и учествовали у богослужењима и помену блаженопочившем митрополиту Амфилохију.
Поменуо је и посете Прагу протојереја-ставрофора Остоје Кнежевића, затим сестринства Острошког метоха, чије су монахиње у два наврата доносиле одежде и митру Светог Василија Острошког на поклоњење верницима у Прагу. Духовну и културну повезаност потврђују и бројна гостовања свештеника, поклоничких група и хорова из Црне Горе, међу којима су и хор „Јединство“ из Котора, као и хор „Преподобне мати Ангелине” из Никшића.
Изражавајући жељу да поново посети Црну Гору, отац Срђан је казао да га бројне свештеничке обавезе већ дуже време спречавају да путује.
„Радо бих дошао. Надам се да ће то бити ускоро. Ја сам нисам био, дуго времена не стижем од тих обавеза уопште по тим нашим просторима, па једва чекам да дођем“, казао је протојереј-ставрофор Срђан Јаблановић из Прага, гостујући у програму Радија Светигоре.
Раније је СПН писао о пропагандном рату против СПЦ.
