Свештеник Мијајло Бацковић: Најлепша заједница је у Христу!
Свештеник Мијајло Бацковић беседио је верном народу по завршетку свете Литургије у манастиру Михољска Превлака.
У недељу, 18. октобра 2026. Литургијом у манастиру Михољска Превлака предстојао је јеромонах Василије, игуман ове свете обиељи. Саслуживао је отац Миајло Бацковић који се речима литургијске беседе обратио сабранима.
Тумачећи Јеванђеље о васкрсењу сина удовице из Наина, кога је Господ васкрсао видевши љубав и веру његове мајке, али и других који тугују за њим, отац Миајло је нагласио важност Цркве, заједничке молитве и жртвене љубави. Ову причу је повезао и са Јеванђељем о одузетом кога су другови довели пред Христа скинувши кров од куће у којој је Христос тада био.
„Могли су да кажу, као што бисмо ми данас вероватно често нашли изговор и рекли: Гужва је, нисам могао да се гурам, па ћемо други пут.“ Зато што истински не љубимо онога који страда. А ови другови, кад су пробали и пробали и видели да не могу да прођу до Христа, они су га на кров попели, па скинули кров са куће, па га спустили до Христа. И Он, кад је видео веру њихову, не онога одузетога, него њихову веру и љубав, Он је рекао: Устани, узми одар свој, иди.Дакле, та љубав, драга браћо и сестре, они који нас носе својим молитвама, они чији смо дио заједнице и породице црквене, та љубав, страдална љубав, жртвена љубав, која се жртвује један за другога, она ће нас извести пред Христа. И онда и ми, пали и одузети и обамрли својим гресима, имаћемо наде кад изађемо пред лице Његово, зато што су нас људи, заједница, љубав браће и сестара наших у Цркви, носили све време док смо овде били."
Он је потом истакао значај човекове заједнице са Христом.
"Нисмо створени да будемо сами, створени смо да будемо у заједници. А најљепша и најдивнија заједница је заједница у Христу. То смо ми данас окупљени на овој Литургији."
Свештеник Миајло Бацковић је потом нагласио да, поучени управо овим Јеванђелским причама, и ми треба да нађемо времена за ближње, да саслушамо њихове патње и страдања, јер у супротном нам не вреди ни ако све постове постимо и испуњавамо правила, ако љубави немамо.
„Ма колико пута пали, нема ниједнога човјека да живи, а да не гријеши. Само је Бог без гријеха, али је најбитније да нас Господ затекне у покајању и у хитању ка спасењу. Нико од нас не може за себе да каже да је увијек стајао, да стоји и да ће стајати. Има светитеља који су се понијели, а живјели светим животом, и пали. А имамо и разбојника који је цијели живот гријешио, крао, убијао, али када је видио лице Божије које страда на крсту поред њега, рекао је: Овај човјек никоме зла не учини и Опрости ми.И први је у рај, драга браћо и сестре, ушао разбојник. А први је у пакао ушао апостол, Јуда, ученик Христов. Дакле, љубав Божија мора бити истрајна."
Свештеник је још истакао како ми Бога морамо пронаћи прво у себи па тек онда у ближњем своме.
"Само онај који нађе Бога у срцу своме, који нађе Бога у човјеку поред себе, не мора ићи у Јерусалим, јер Га је већ нашао и спознао. И немојте дизати главе као фарисеји ка небу и тражити Бога у облацима. Бог је у нама, у нашим срцима, у брату и сестри поред вас. Ту се загледајте, у срце човјека поред вас, али прво у своје срце. Да видимо има ли ту Бога. А онда да Га тражимо и у брату своме. И ако Га у себи не нађемо, тражећи Га у другоме, ми ћемо Га спознати и наћи. Иначе, драга браћо и сестре, џабе вам читање свих књига, цијелог Јеванђеља и присуство на свим Литургијама."
За крај свештеник је сабране поучио да треба да очистимо своје срце и прихватимо једни друге.
"Очистимо своје срце и прихватимо један другога, љубећи један другога, прихватајући мане, јер лако је, драга браћо и сестре и драга дјецо, прихватити добре стране онога поред себе“, закључио је свештеник Миајло Бацковић.
Раније је СПН писао како је торжествено прослављена слава цркве у Појатама.
