Крстовдан прослављен широм храмова СПЦ
Широм храмова СПЦ молитвено и торжествено је обележен празник Воздвижења Часног Крста у народу познатији као Крстовдан.
Светом архијерејском Литургијом 27. септембра 2026. лета Господњег прослављена је слава цркве у Горњем Острогу из 17. века посвећене Воздвижењу Часног Крста.
Началствовао је митрополит црногорско-приморски Јоаникије уз саслужење митрополита ловчанског Бугарске Православне Цркве Гаврила, острошког игумана архимандрита Сергија, бројним свештенством и свештеномонаштвом.
Сабранима се потом пастирском беседом обратио митрополит Јоаникије.
"Часни Крст Господњи јесте знак и сила наше свете вере православне. Он указује на страдање Христово, али истовремено указује и на Христову победу над смрћу и на преславно тридневно Васкрсење Христово. Господ је, због своје љубави према човеку, због свога снисхођења нама људима, баш тако устројио наше спасење да самога себе принесе на жртву. Знамо из обичног живота да је права истинска љубав она која је спремна да се жртује. Мајка се жртвује за своје дете, пријатељ за пријатеља, деца за родитеље, знамо за такве узвишене примјере. То су појединачни случајеви, у неким нарочитим тренуцима се то догађа, а Господ Исус Христос који свакога човека љуби као свога милога брата, који је дошао ради спасења свих, и праведних, и грешних, и мудрих, и неразумних, и богатих, и сиромашних, и старих, и младих, ради свих људи, Он је изабрао да својим Крстом, својом жртом спаси овај свет, да самога себе принесе на жрту, да прими крсно страдање, да излије своју живоносну крв на Крсту и да победи смрт својом смрћу. Његова смрт коју је примио на Крсту је била живоносна и она је већ уништила смрт, а својим Васкрсењем и Он, и ми са Њиме смо тријумфовали, и славимо с Њим заједно победу на смрћу. Не само да се сећамо те победе, него у њој учествујемо суштински већ у овоме животу, када год славимо Васкрсење Хрстово – рекао је митрополит Јоаникије и истакао посебну радост што је данас са њим служио Вископреосвећени Митрополит ловчански Гаврило, истичући да је заједничко богослужење и заједништво православних нарочито важно у временима тешких криза у свету."
Он је истакао да заједничка богослужења са архијерејима Помесних цркава јачају јединство Цркве Божије.
"Велико духовно укрепљење у овим тешким временима, када се ми православни архијереји сабирамо и заједно служимо, заједно се Богу молимо са вјерним народом, и када се причешћујемо из једне исте чаше и када се обједиљујемо Духом Светим, ми сведочимо јединство и недељивост Цркве Божје, јединство наше свете вере православне" – казао је митрополит Јоаникије уручујући високом госту на дар архијерејски жазал.
Митрополит Гаврило изразио је задовољство што је дошао у Острог, највеће светилиште Српске Православне Цркве, посебно истичући живот блаженопочивше схимонахиње Марије, која се пре сто година подвизавала у острошкој светињи, а потом упокојила у Бугарској Православној Цркви.
"Живела је у једној пећини близу манастира. Живела је сама. Замислите како је проводила зиме на тај начин, сама у пећини. Ишла је на богослужења у манастир и тамо је добијала хлеба и воде и од тога је живела и подвизавала се. Али је њен заступник и помоћник био Свети Василије Острошки. Она је била руског порекла" – подсетио је митрополит Гаврило.
Митрополит Јоаникије затим Крстом Светог мученика краља Јована Владимира одликовао умировљеног протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, за дугогодишње ревносно ношење Часног Крста свештеничке службе и ширење благе вести Христове.
У недељу, 27. септембра 2026. на празник Воздвижења Часног Крста, Крстовдан, у храму Светих бесребреника Козме и Дамјана у Футогу, светом архијерејском Литургијом началствовао је митрополит бачки господин др Иринеј. Митрополиту бачком су саслуживали епископ мохачки Дамаскин, свештенство Епархије бачке и новосадски ђакони.
У беседи после прочитаних јеванђелских одељака, Митрополит бачки Иринеј је сабране вернике поучио о смислу празновања Часног Крста, те је, између осталог, рекао: „Сваки крст, сваки знак крста има у себи исту ону силу и благодат коју је имао и првобитни Крст Господњи, Крст Христов, крст на којем је Он распет, али за живот и спасење света. Чудесним Божјим Промислом, Његовим Домостројем спасења, Његовим планом и подвигом за спасење света и рода људскога, то страшно оруђе смрти претворено је – благодаћу Његовом, љубављу Његовом, Његовом жртвом и нарочито Његовим Васкрсењем из мртвих, победом над сваком смрћу, грехом и ђаволом – у средство и пут вечнога живота и спасења. Није више знак пропасти, страдања, смрти, него јединог истинског живота, и то живота вечнога. Ми се клањамо Часноме Крсту, јер нам преко њега Господ – као и преко моштију светих, као преко свега што је у Цркви Његовој, свега без изузетка – дарује Своју благодат. Кад ми целивамо свети Крст са вером, молитвено, са благодарношћу Богу за дар спасења који нам је свима даровао, онда ми тиме добијамо и благодат Његову.ˮ
После заамвоне молитве Митрополит бачки је, уз саслужење епископа Дамаскина и свештенства, извршио чин освећења нових звона за храм у Футогу. По завршетку свете Литургије, протојереј Жељко Тешић, настојатељ храма у Футогу, заблагодарио је митрополиту Иринеју и епископу Дамаскину на доласку у Футог, служењу свете Литургије и речима поуке. Митрополит Иринеј је одговорио на поздравне речи, честитајући верницима у Футогу јубилеј двеста педесет година од изградње садашњег храма. Митрополит бачки је том приликом позвао сабране да посебну бригу воде о васпитању деце и младих који су данас много више изложени лошим утицајима. Светој Литургији су, поред бројног верног народа, присуствовали и господа Милан Тупањац, председник Црквене општине у Футогу, и Зоран Црепуља, председник Месне заједнице Футог.
У недељу, 27. септембра на празник Воздвиженија Часног и Животворног Крста Господњег – Крстовдан, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу служена је Света литургија.
Свету литургију служио је протојереј-ставрофор Душко Спасојевић, уз саслужење архимандрита Данила (Љуботине), протојереја Ђорђа Филиповића, протојереја Зорана Радића, ђакона Александра Миљановића и ђакона Миладина Андрића.
Беседећи о значају празника, отац Душко подсетио је на проналазак Крста Господњег у време Светог цара Константина и његове мајке, Свете царице Јелене, као и на јерусалимског патријарха Макарија, који је Часни Крст уздигао пред сабраним народом. Истакао је, међутим, да Крст за хришћане није само спомен на један историјски догађај, него се налази у самом средишту хришћанског живота.
„Христос је оно што је било знак понижења, страдања и смрти учинио знаком победе и живота“, рекао је, наглашавајући да је Господ на Крсту добровољно примио људско страдање и принио Себе за живот и спасење свиета.
Зато се, казао је, Крст не може одвојити од Васкрсења. Велики петак није последња реч, јер после њега долази Васкрсење. Управо то Црква исповиједа речима: „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и свето Васкрсење Твоје славимо.“
Говорећи о Христовој жртви, отац Душко је посебно указао на љубав и праштање које Господ показује управо у тренутку највећег страдања. Док трпи неправду и понижење, Христос не одговара мржњом нити тражи освету, него се моли за оне који Га распињу: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“
„Лако је волети када нам је љубав узвраћена. Лако је бити добар према ономе ко је добар према нама. Али Христос нас са Крста учи љубави која зна да поднесе, да опрости и да не узврати злом на зло“, поручио је.
Осврнувши се на животне крстове које сваки човек носи – болест, губитак ближњег, неправду, породичне бриге, усамљеност, разочарање или унутрашње борбе – нагласио је да није свака тешкоћа сама по себи спасоносни крст.
„Наш крст добија свој прави смисао онда када га сјединимо са Крстом Христовим; када кроз оно што нас је снашло не изгубимо веру, не изгубимо наду и, изнад свега, не изгубимо љубав.“
Носити крст, додао је, не значи тражити патњу нити се помирити са сваком неправдом, него остати уз Христа и када је тешко – веровати када не разумемо, праштати када смо повређени и надати се када нам се чини да излаза нема.
„Христос нам није обећао живот без искушења. Показао нам је нешто много веће: да ниједно искушење, ниједна патња, па чак ни сама смрт, немају последњу реч ако смо са Њим.“
На крају беседе позвао је верне да у Часном Крсту не виде само страдање, него љубав, праштање, жртву, наду и победу живота над смрћу, и да свој животни крст носе са вером, трпљењем и љубављу, знајући да иза Голготе долази Васкрсење.
Празник Воздвижења Часног и животворног крста — Крстовдан, 27. септембра 2026. године, свечано је прослављен Светом литургијом у Саборном храму Светог Георгија у Призрену.
Литургијским слављем началствовао је презвитер Зоран Алексић из Сијетла, уз саслужење протојереја-ставрофора Радивоја Панића и свештенства призренског храма. Посебну радост овогодишњем празничном сабрању донело је гостовање хора Храма Светог Саве из Београда, који је својим изузетним певањем пратио целокупно богослужење.
За малобројну православну заједницу у Призрену, долазак хора једног од најзначајнијих београдских храмова представљао је посебан догађај. Било је то њихово прво гостовање у Призрену, а свечано и молитвено певање испунило је Саборни храм посебном лепотом и допринело празничном карактеру литургијског сабрања.
О значају Крста у животу хришћана говорио је протосинђел Исидор (Јагодић), указујући на Крст не само као на знак Христовог страдања, већ као на средиште хришћанског живота и пут којим човек, следујући Христу, учи да свој живот прими као дар и принесе га Богу. По завршетку Свете литургије, присутнима се обратио презвитер Зоран Алексић, који је поздравио сабране и захвалио на гостопримству и радости заједничког празновања у Призрену. Празнично сабрање настављено је у просторијама Богословије Светог Кирила и Методија, где је приређено заједничко дружење. У братском сусрету настављена је радост празника. Крстовданско сабрање у Призрену тако је протекло у знаку молитве, сусрета и заједништва.
Празник Воздвижење Часног и животворног крста Господњег молитвено је прослављен у манастиру Милешеви у недељу 27. септембра 2026. Тим поводом архиепископ и митрополит милешевски Атанасије служио је у милешевском Саборном храму Вазнесења Господњег Свету архијерејску литургију, у молитвеном присуству умировљеног епископа милешевског Филарета.
Саслуживали су протојереј-ставрофор Никола Перковић и протођакон Иван Савић. Милешевске монахиње са игуманијом Аквилином одговарале су на прозбе и јектеније.
Честитајући празник сабраном верном народу митрополит Атанасије је у пастирској беседи је подсетио да је први који се удостојио да Крст Христов додирне и чак да га понесе био онај Симон Киринац.
"Када су Господа нашега Римљани водили на Голготу да би Га распели дали су Му, по њиховим правилима, да као и други Он носи свој крст на којем ће Га распети. Пошто је мало био изнурен, онда су Римљани дали том Симону да Му понесе крст. Данас је дан Воздвижења Часнога крста, не тек онако, него баш зато да бисмо гледали у њега, и да дамо слободу својој мисли, да улазимо у све аспекте Крста Христовога. На Крсту Господњем видимо исцртану, осликану, љубав Оца Небескога према нама. Он толико заволе свет, наш Отац Небески, да је и Сина Свога Јединороднога дао да подели са нама наше искуство, нашу судбину. Да свако ко верује у Њега и са Њим иде не погине него да има живот вечни. Симон Киринац је имао ту привилегију да потпомогне Христу носити Његов крст, а ето и ми треба да се одлучимо да станемо на Христову страну, јер, у овом свету рат се води, непрестана борба против зла, односно зла против добра. Зло и даље жели да порази све што је добро. Мржња и даље устаје против љубави, да порази љубав. На нама је да се одлучимо и сад ступимо у борбу, на овај Крстовдан, подсећајући се на ту битку коју је Христос водио. Да нам буде љубав блискија од мржње, братство ближе од раздвајања и слога да нам је ближа од раскола. И кад се тако определимо да поведемо рат то је први корак, прва етапа рата за који се ми, ево данас на Крстовдан одлучујемо. Као што је Господ наш био распет на крсту оним ексерима римским, тако да ми својевољно, својом вољом, својом одлуком и одлучношћу распнемо све слабости у себи. Свака врлина да надјача, надвиси, оно што је њој супротно, рекао је Митрополит Атанасије нагласивши да је Крст Христов знак, симбол, простор, и још недовршена историја судбине света."
У недељу када прослављамо празник Воздвижење Часног крста, Свету литургију у барском Саборном храму служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су протојереј Љубомир Јовановић и протојереј Младен Томовић.
У беседи коју је изговорио након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, отац Слободан говорио је о два историјска догађаја проналаска Часног крста и његовом постављању у Храм Христовог Васкрсења у Јерусалиму који је, након првог проналаска, подигао Свети цар Константин.
Први је проналазак Частнога крста био у време равноапостолног цара Константина и његове мајке Свете царице Јелене. Света Јелена имала је велику љубав ка Богу и велику ревност и трудила се да сва места којима је Господ ходио, она места о којима читамо у Светом јеванђељу, буду трајно обeлежена онако како то доликује светим храмовима, светим олтарима. Она је, беседио је о. Слободан, подигла са својим сином многе знамените светиње широм Свете земље, онуда куда је Господ својим божанским стопама ходио. А пошто није била позната судбина Частног крста на коме је Господ ради спасења нашега пострадао, она се трудила да и ту светињу пронађе како би била доступна вернима ради поклоњења и целивања.
„И Господ је испунио ту њену добру жељу, па је од неких старих Јудеја сазнала да се највјероватније ова светиња налази на месту гдје је Господ и пострадао, а на којом мјесту су Римљани подигли многобожачки храм посвећен Венери. И она је наредила да се тај храм разори и да се копа дубоко у земљу. И после великога труда, пронађена су три крста, управо ова три крста о којима смо и сада слушали из Светог јеванђеља. Крст на коме је био разапет Господ и Спаситељ наш, и она друга два крста, са лијеве и десне стране, на којима су били разапети разбојници. И пошто се није могло знати који је од та три крста, крст Господњи, тадашњи Патријарх јерусалимски, дао је да се на једног мртваца, кога су носили да сахране, полажу ти крстови. Када су прва два била положена, није се ништа десило, а када је положен трећи крст, мртвац је оживео. И по томе су познали да је управо то крст Господњи“, подсјетио је прота Слободан.
Додавши да је крст био положен и на неке болеснике, који су од додира ове светиње били у тренутку исцељени, о. Слободан је истакао да је тада са великом чашћу, страхом и трепетом, Патријарх јерусалимски Макарије високо уздигао крст Господњи и њиме благословио окупљени народ и целу васељену:
„И од тада се са великом побожноћу, са великом љубављу, та светиња чувала у Јерусалиму, ту на месту страдања Господњег, на Голготи, на месту Господњег погребења. Царица Јелена и њен син цар Константин подигли су величанствени Храм Христовога Васкрсења, који је сачуван до данас, под чијим куполама се налази и Голгота, место страдања и распећа, али исто тако и гроб Господњи, где сваке године милиони људи долазе да се поклоне Часноме крсту и живоносном гробу Господњем. Место на коме сваке године уочи Васкрсења Христовога силази благодатни огањ као још једно сведочанство Христовога Васкрсења. Благодатни огањ, пун топлине и светлости, нас подсећа на ону светлост која је заблистала из Христовога гроба, када су ту дошле жене мироносице и апостоли, када су им се у тој светлости и анђели Божи јавили и објавили ту најрадоснију вест о Христовом Васкрсењу.“
Други историјски догађај, наставља отац Слободан, везан за овај празник јесте повратак Часног крста у Јерусалим након пустошења Јерусалима од стране Персијанаца под вођством цара Хозроја који је, пљачкајући Јерусалим, и ову светињу однео са собом. Византијски цар Ираклије, победивши Персијанце, ову светињу са великом чашћу враћа у Јерусалим у Храм Васкрсења Христовог.
„Иако ми из љубави и страхопоштовања према светињи Часног крста и према жртви Спаситеља нашега, овај дан постимо, он је опет свечани и празнични дан. Износи се Часни и животворни крст на средину храма. Ту ће стајати целу седмицу, и ми ћемо се њему са љубављу поклањати и узимати благослов“, казао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић.
Нагласио је да када стојимо пред светињом Часног крста, ми увек сагледавамо тајну љубави Божије према човеку. Тајну љубави, која је Бога свела на земљу, и из те љубави Господ је себе добровољно унизио. Јединородни Син Божији оваплотио се преко Пресвете Дјеве Богородице и постао човек. У свему нама подобан, осим у греху, да би нас грехом отпале од те заједнице са Богом, опет у њу вратио, и да би у тој заједници обитавали за сву вечност.
„Крст, који је до Христовога страдања био симбол срамоте и поруге, јер су Римљани само оне најокорелије разбојнике и непријатеље своје у знак понижења разапињали на крстове, од тренутка жртве и страдања Господа и Спаситеља нашега, тај некада знак срамоте и понижења, постао је знак победе, знак вечнога живота, симбол славе и васкрсења, симбол од кога трепте демони и беже, а који, верујућим људима даје снагу и утеху. Када стојимо пред Часним и животворним крстом, ми сагледавамо ту тајну љубави Божије, а знамење Часног крста увек нас изнова подсећа и на оне највеће заповести Божије. Вертикала Часног крста на заповест о љубави према Богу, а његова хоризонтала на заповест о љубави нас једних према другима. Зато у овај свети дан са љубављу се клањамо Часном крсту, а цела православна васељена пева ову дивну песму, коју смо и ми мало час отпевали. Крсту Твоме клањамо се Христе и свето Васкрсење Твоје славимо“, поручио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић.
На крају Свете литургије принети су славски дарови у славу Божију и спомен Воздвижења Часног и животворног крста Господњег.
Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег свечано је прослављен Светом архијерејском Литургијом у Халифаксу, коју је служио епископ лондонски и великобританско-ирски Нектарије.
Архијереју су саслуживали: протојереј-ставрофор Александар Илић, протојереј Бранимир Јокић и секретар Епархије британско-ирске, јереј Борислав Ковачевић и јерођакон Пајсије, уз молитвено учешће окупљеног верног народа.
По отпусту, Владика Нектарије обратио се сабранима пригодном беседом о значају Часног Крста у животу сваког хришћанина. Подсјетио је да је Господ Исус Христос добровољно примио страдање и понио Крст са бескрајним трпљењем, љубављу и праштањем.
„Зато ни ми, хришћани који живимо са Христом, не треба никада да клонемо духом пред животним искушењима. Позвани смо да молимо Господа да увек буде уз нас и да нам подари снаге да са вером, надом и трпљењем понесемо свој животни крст“, поручио је Владика.
Након Свете Литургије, празнично сабрање настављено је у црквеној сали, где су вредне домаћице припремиле трпезу љубави и послужење за све присутне.
У недељу, 27. септембра 2026. у храму Светог кнеза Лазара у Бирмингему свечано је прослављен Крстовдан. Свету Литургију служио је отац Ненад Поповић, уз молитвено учешће верног народа. На крају јутарње службе отац Ненад је изнео на целивање верницима честицу Часног и Животворног Крста Господњег.
На празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, архиепископ и митрополит зворничко-тузлански Фотије началствовао је на Светој архијерејској литургији у манастиру Часнога Крста у Равном Пољу.
У својој надахнутој архипастирској беседи, митрополит Фотије подсетио је сабрани народ на чудо Часнога Крста и његову васкрсну силу, позивајући верне на преображај и духовну борбу:
„Часни крст има у себи силу васкрсења. Ми хришћани смо крстолика бића и када раширимо руке, наша фигура представља крст. То значи да увек морамо бити спремни да распињемо себе и оно у нама што није боголико, борећи се против старог човека у себи да би Христос победио и у нама заживео.”
У Христовој оданости и братској љубави, митрополиту су саслуживали: протојереј-ставрофор Александар Тешић, архијерејски намесник угљевичко-јањски; протојереј Сретен Мићић, парох сувопољски; те протођакон Лазар Илић, владичански ђакон.
Домаћин сабрања, архимандрит Николај (Јовић), игуман манастира Часног Крста, заједно са мноштвом верника пристиглих из више српских крајева, срдачно је дочекао свог Архипастира. Игуман Николај је заблагодарио Митрополиту на очинској посети и замолио га да у својим молитвама помене све верне окупљене око ове свете обитељи.
Манастирској слави присуствовао је и градоначелник Бијељине Љубиша Петровић коме је уручена захвалница за несебично залагање и труд на изградњи Светосавског дома при манастиру. Након Свете литургије уприличен је свечани литијски опход око светог храма, а потом је извршено освећење славских дарова и ломљење славског колача са овогодишњом кумом Десом Ђурић из Доње Трнове. Посебну радост и леп уметнички допринос празновању дала су деца из КУД-а „Равно Поље“, која су богатим културно-уметничким програмом разгалила срца свих присутних. Као продужење евхаристијског и молитвеног сабрања, за све вернике припремљена је заједничка трпеза љубави.
На дан када наша Света Црква молитвено прославља празник Воздвижења Часног Крста, митрополит крушевачки Давид служио је свету Литургију у саборном храму Светог великомученика Георгија у Крушевцу уз саслужење архимандрита Амвросија из Атине; свештенства и ђаконства овог храма.
Празновање је отпочело уочи празника свечаним бденијем којим је началствовао Митрополит Давид. По Уставу свете Цркве, приликом појања великог Славословља, изнет је Часни Крст на поклоњење верном народу, а потом је уследио сам чин Воздвижења. Након окончања свете Литургије Митрополит се обратио вернима пригодном беседом указавши на Величину и значај Часног и Животворног Крста Господњег.
У недељу, 27. септембра 2026. на празник Воздвижења Часног крста – Крстовдан, митрополит тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару.
Митрополиту су саслуживали протојереј-ставрофор Игор Ивковић, протонамесник Драган Блинџов, јереј Срђан Василијевић и архиђакон Илија. На данашње јеванђеље беседио је о. Драган.
У архипастирској беседи Митрополит Иларион говорио је о сили и знамењу Часног и Животворног крста, пожелевши вернима да крсно знамење увек носе не само на својим грудима, већ и у срцима и душама, као и да сећање на Крст буде присутно у њиховим мислима и речима. Митрополит је посебно указао да спољашње ношење крста само по себи није довољно, већ да је потребно живети у истини и у складу са Крстом и учењем Цркве. Тек тада, нагласио је, крсно знамење добија истинску силу у човековом животу. На крају беседе, владика је позвао верне да живе по Предању свете Цркве и буду њени истински синови и кћери, како би сила, благодат и благослов Часног крста пребивали у њиховим животима.
Крст, који је неодвојив од Христа и Његовог страдања има велики значај за све хришћане, зато му се Црква обраћа у својим молитвама.
Данас, Православна црква слави подизање, уздизање или како би се то рекло на старом српском језику Воздвижење Часног Крста или у нашем народу познат као Крстовдан. Црква данас слави успомену на један догађај из историје хришћанства. Наиме, једном приликом мајка цара Константина, Јелена, обилазећи Свету земљу у којој је живео Господ Исус Христос, данашњи Израел, хтела је да нађе Крст на којем је разапет Исус. Један старац по имену Јуда, једини је знао место где се налази Крст. И заиста, на Голготи, месту страдања Христовог, нашли су три Крста. Који је крст Христов, то су сазнали када је оживео један мртвац. Пронађен Христов Крст је свечано уздигнут од стране Јерусалимског патријарха пред сабраним народом да га сви виде.
У суботу, 26. септембра 2026. на навечерје празника Крстовдан, архиепископ крагујевачки и митрополит шумадијски Јован са свештенством Саборног храма, служио је свечано бденије.
ред крај јутрења када се пева свечано: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни помилуј нас“, Митрополит је узео Часни Крст, украшен босиоком и цвећем, и у свечаној литији га пренео из олтара до средине храма, и подигао га у ваздух са четири стране (јужне, источне, северне и западне), што символише четири крака Крста. Јер Крст Часни преиспуњава свецели космос, сабира свецелу твар љубављу Христовом. Поставивши Часни Крст на постоље насред цркве, Митрополит се заједно са читавим сабором верног народа поклонио Часном Крсту, уз певање молитве:
Крсту Твоме клањамо се, Владико,
И свето Васкрсење Твоје славимо.
На сам дан празника Воздвижења Часног Крста, митрополит Јован са свештенством Саборног храма у Крагујевцу и верним народом, служио је Свету Архијерејску Литургију.
Раније је СПН писао о Крстовдану у Светосавском храму.
