Десетогодишњица освећења Саборног храма у Бару
У Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару обележена је десетoгодишњица освећења.
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије 26. септембра, са митрополитом ловчанским Бугарске православне цркве Гаврилом, епископима буеносајреским и јужноцентрално-америчким Кирилом, администратором Митрополије загребачко-љубљанске и диоклијским Пајсијем, бројним свештенством и верним народом, служио је Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, поводом десетoгодишњице освећења највећег православног храма у Црној Гори.
Данашње евхаристијско сабрање је централни део програма обележавања овог значајног јубилеја, који је почео представљањем спомен-књиге о освећењу храма под називом „Дуго очекивани дан“, а наставиће се концертом музичког ансамбла „Фенечки бисери“.
Светој служби Божијој присуствовали су представници Римокатоличке цркве, Исламске заједнице, као и представници политичког, културног, јавног живота града под Румијом.
Након прочитаног јеванђелског зачала, беседио је епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички Кирило, који је казао да су нас данашња два Јеванђеља подсетила на догађај обновљења и освећења Храма Христовог Васкрсења у Јерусалиму 335. године, који се догодио баш на данашњи дан, 26. септембра, односно 13. септембра по јулијанском календару, као и на празник Часнога крста Господњег, који ћемо сутра прославити.
„Дакле, то је оно што нам је Христос донео. Донео нам је учење о крстоваскрсном путу. Сваки храм, па и први јерусалимски храм, градио се да се човек сусретне са Богом. Тако се и звала прва скинија јеврејскога народа – скинија састанка са Богом. Да човек опет обнови завет, обнови савез са Богом, а то могу само људи или народи који осете да нису сами себи довољни“, беседио је владика Кирило.
Објаснио је да је прва граница коју човек мора да пређе да би кренуо у обнову савеза са Богом, а самим тим и зидање куће састанка, односно храма, у томе да схвати да он није аутономно биће и да може живети само у заједници са Богом и у заједници са свим створеним бићима који се поклањају Богу:
„То је могуће само познајући у Богу онога који нам треба, који је извор живота, извор свог живота. Управо о томе говори данашње Јеванђеље, о том камену који је неопходан за било који духовни напредак, а то је тврда вера. Тврда вера Петрова када је он исповедио и видио у човеку Исусу Бога. Дакле, он је схватио да са њим не говори прости неки човек, који је нека личност конкретна људска, него је схватио да у Исусу Христу са њим говори сам Бог, односно Друго лице Свете Тројице. И та вера, како је и сам Спаситељ посведочио, јесте вера на којој се зида Црква кроз векове.“
По његовим речима, крстоваскрсни пут, победоносни али ипак трновити пут, пут са страдањем и са надом на васкрсење, почео је у Јерусалиму, који је мајка свих цркава. Благочестива царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла је Часни крст и дала је да се изгради Храм Васкрсења, који ће обухватити и место Голготе и место Христовог погребења. Њен син Константин, славећи 30 година своје владавине и 10 година Никејског сабора, 335. године је уприличио велико освећење Храма Христовог Васкрсења у Јерусалиму.
„Није случајно што Јерусалим повезујемо са Баром и што тај храм у Јерусалиму повезујемо са овим храмом који слави тек 10 година. Због тога што је сваки храм један храм. Не постоје многи храмови, него увек се зида само један храм који сведочи о том крстоваскрсном путу Цркве Божије кроз време. Тако да од Јерусалима до Бара исти Господ Исус Христос, на престолу у Јерусалиму и на престолу и жртвенику овде у Бару, иста жртва и исто сведочанство Васкрсења Христовога и у Јерусалиму и у Бару“, истакао је владика Кирило.
Додао је да је врло важно да схватимо да се храмови зидају не зато да би се показали људима, чак ни зато да би тако исказали своје поштовање Богу, него се граде да би Господ испунио ту своју премудрост, јер Он нас је пре векова, како каже апостол Павле, презначио да будемо уграђени у Цркву Његову, која је тело Христово, чија је глава Христос.
Нагласио је да нам се ту открива циљ и градње храмова и живота у храмовима, а то је обнова истинског лика, тог добробитија у човеку, савеза са Богом, односно обнова тог истинског људског животворнога дејства, које је немогуће без усељавања у душу човекову благодати Духа Светога:
„Ми смо сви на Светом крштењу добили ту благодат, али ту благодат као таланат морамо развијати. И зато су ови храмови потребни, зато су они пожељни, зато су они тако савршени да бисмо ми осетили предукус будућега Царства небескога када ћемо живети у заједници, у пуноћи заједнице са својим љубљеним Спаситељем“, казао је епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички.
Осврнуо се и на сам догађај освећења овога светога храма, подсетивши да је Бар и његово становништво доста страдало у време Османске империје, а касније можда још више у време богоборног, атеистичког режима. Када се гради дом, он се гради од темеља, али кад се обнавља он се обнавља од крова.
„А хришћанство у Бару се обнављало, јер је оно било присутно вековима. Тако да је обнова барске вертикале према Богу почела од крова, то јест од Румије, 2005, када је извршено освећење Цркве Свете Тројице, Бога љубави, која је тамо и постојала, али у наше дане је она обновљена и поново засијала својим сјајем“, казао је епископ Кирило, истакавши да је било противника те обнове, али да је тада митрополит Амфилохије говорио да он враћа храм који је био на Румији, подиже храм Богу љубави, Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици која воли и призива, милује све народе и све људе.
Подсетио је и на освећење 2009. манастира Преподобног Сергија у подножју Румије, чиме је речено, пошто је Преподобни Сергије, иако руски подвижник, васељенски признат, да наша прича није локална, него универзална, хришћанска, крстоваскрсна прича. Затим, 2016, Саборни храм у Бару је засијао у свој својој слави и велики благослов је био што је управо Јерусалимска мајка црква у лицу патријарха Теофила била ту присутна и освештала овај храм, заједно са нашим патријархом Иринејом и представницима свих других помесних цркава.
„Величанствен догађај са пуноћом откровења. То је дан у који је сажета историја Цркве од Јерусалима до града Бара. То је дан у који је сажето 1000 година мученичке кончине Светог Јована Владимира, покровитеља овога града. И у данашњи дан, можемо рећи, такође је сажета сва историја хришћанске Цркве и 1010 година од мученичке кончине Светога Јована Владимира. У томе је град Бар, поред тога што је он леп град, добио и своју духовну вертикалу, добио своју душу“, истакао је владика.
На крају свог слова закључио је да је Бар добио храм у којем ће се људи крштавати, у којем ће се сусретати са Богом, где сваки човек може да каже: „Ево ме, Господе!“ И Господ ће му одговорити, као некад Мојсију на гори Синају: „Ево и мене, ја сам Онај који јесам.“
“То јест, ми смо, драга браћо и сестре, биће само ако смо са Богом и то је једини начин нашега опстанка овде и до кончања века и у будуће векове. То нам говори наш Спаситељ, позива нас на крстоваскрсни пут, победоносни пут који није без тешкоћа. На том путу Свети Јован Владимир положио је и свој живот, али далеко од тога да су сви људи позвани на мученичко страдање. Узмимо сви свој крст, пођимо за Христом, следујмо Њему и поклонимо се Њему и сада и увек и у векове векова. Амин. Живели и срећан празник“, казао је епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички Кирило.
На крају Свете литургије, сабранима се обратио митрополит Јоанаикије који је казао да када прослављамо јубилеје, пре свега благодаримо Богу на Његовим даровима, а тако исто и када градимо храм — ми прилажемо свој труд, а Господ својом љубављу и својим милосрђем, руководећи нашу градњу, завршава и свршава дело. И ту градњу, како је нагласио, зовемо делом Божијим, јер без помоћи Божије, не бисмо ништа могли добро учинити. Зато, када почињемо било које дело, почињемо га са надом у Бога и са молитвом Богу да ниспошље своју благодат да бисмо добро дело учинили.
„Тако је и наш блаженопочивши митрополит Амфилохије, велики покретач, велики стваралац, велики дух, кренуо визионарски да подиже велика два саборна храма — прво у Подгорици, па онда у Бару. И било је много тешкоћа, много искушења, много препрека, понајвише због наших слабости, врло често и неких неспоразума. Али, благодарећи Богу и благодарећи смирењу, љубави и жртви блаженопочившега митрополита, све те противречности су некако отпале и дарови Божији које имају људи ствараоци — архитекте, инжењери, градитељи, уметници — све се то некако хармонизовало, објединило, спојило. И у једном заједничком дејству овај храм је завршен лепо и веома брзо“, рекао је владика Јоаникије.
У наставку митрополит се присетио тог славног и великог дана освећења овога светога храма, благодарећи Богу на прилици да учествује у том чудесном догађају, у том великом црквеном торжеству када се пројавило јединство Цркве Божије:
„Али исто тако благодаримо Богу на Његовој љубави којом нас је грејао и којом нас је миловао и крепио и штитио и просвећивао за ових последњих десет година од освећења храма. Лепо је говорио наш владика Кирило о вези јерусалимскога храма и овога храма, и свакога другога храма. Заправо, храм је један, а тај храм је Црква Божија, неразорива и вечна, којој ни врата паклена неће одолети, неће је моћи надвладати.“
Треба да будемо свесни својих грехова, да се боримо са својим страстима, манама, да срце своје, како је нагласио, учинимо храмом Божијим, да се у њега усели Господ Исус Христос, да се настани Његовом љубављу у нашим срцима, да љубимо једни друге:
„И ево, слава Богу, прослављамо овај велики јубилеј. Сабрали смо се и ту смо сви заједно, данас је са нама сва православна васељена, јер кад год се сабирамо у име Божије, када служимо Свету службу Божију, ми се молимо за сав свет. Радују се анђели на небесима и ми на земљи, обједињени Духом Светим, прослављамо име Божије и сведочимо Јеванђеље Христово. Нека је слава Богу за све!“
Митрополит Јоаникије је заблагодарио свима на доласку и љубави, посебно Митрополиту ловчанском Гаврилу, истакавши да је поводом овога дивног јубилеја установљено одликовање Митрополије црногорско-приморске „Крст Светога Јована Владимира“, које је уручио драгим гостима архијерејима: митрополиту Гаврилу за усрдно служење и архипастирско старање о Цркви Христовој и нарочиту љубав према Митрополији црногорско-приморској, Владици Кирилу за усрдно десетогодишње архипастирско служење и апостолско проповедање Јеванђеља Христовог и протојереју-ставрофору Обрену Јовановићу, који је био први старешина овога храма, за дугогодишње усрдно свештеничко служење, а особито за изузетан допринос у припреми освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.
„Морамо посебно да истакнемо, да се за организацију овога јубилеја веома потрудио отац Слободан Зековић, намесник барски и старешина овога светога храма, са братијом храма и града Бара. Али исто тако морам да кажем да свештенство овога светога храма и овог намесништва заиста носи часно и честито крст Светога Јована Владимира, крст Господњи и крст свете свештеничке службе. И радује ме кад видим како сложно и заједно раде и труде се. И благодарим још једном на њиховом великом труду и на организацији ове свечаности“, закључио је митрополит црногорско-приморски Јоаникије.
Сабране је благословио и митрополит ловчански Гаврило, заблагодаривши на прилици да учествује у прослави овог значајног јубилеја.
На крају величанственог сабора, обратио се прота Слободан Зековић речима благодарности, истичући велику радост због доласка архијереја, свештенства из више епархија наше Цркве, као и из Руске и Бугарске цркве, верног народа, са жељом да се увек у радости срећу.
Сабрање у барском Саборном храму је настављено уз хришћанску трпезу љубави.
Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештан је 25. септембра 2016. у години обележавања хиљадугодишњице мученичког страдања Светог краља Јована Владимира.
Храм је освештао патријарх јерусалимски Теофило III, уз саслужење патријарха српског Иринеја, архиепископа Тиране и све Албаније Анастасија, архиепископа охридског и митрополита скопског Јована и представника свих помесних православних цркава.
На дан освећења у свети престо уграђене су честице моштију Светих мученика из Лавре Светог Саве Освећеног, Светих јасеновачких мученика и Светог Јована Владимира, а свечаност је окупила госте из целе православне васељене и бројне вернике из Црне Горе и региона.
Раније је СПН писао како је у Подгорици приказан филм „Сви за Космет – ма где били“.
