„Време ће проћи, али срамота наша неће проћи“: Књига о култури сећања
Књига Анђелка Анушића „Време ће проћи, али срамота наша неће проћи“ отвара питања страдања, памћења жртава и односа према прошлости.
У Римској дворани Библиотеке града Београда 17. септембра 2026. представљена је књига Анђелка Анушића „Време ће проћи, али срамота наша неће проћи“, студија посвећена страдању, култури сећања и односу према жртвама, али и питању очувања националног и историјског идентитета. О књизи су, поред аутора, говорили др Слободан Антонић, редовни професор Философског факултета у Београду, историчар уметности и публициста Марко Миљановић и Зоран Колунџија, оснивач и уредник Издавачке куће „Прометеј“. О томе је известио Радио Слово љубве.
Од Косова и Метохије до Јадовна, Анушић у књизи разматра начин на који се српски народ односи према сопственој прошлости, стратиштима и историјским документима. Посебно место заузима питање како се памте српске жртве, али и појава онога што аутор назива „епидемијом самозаборава“.
За Анушића, памћење није тек чување података о прошлости. Оно, како је истакао, представља етичку обавезу, јер прошлост не престаје да постоји с временом у којем се догодила, већ остаје повезана са садашњошћу и будућношћу.
„Ми као народ треба да, сходно косовском завету о жртви, косовском завету о Христовој жртви, то јест Лазаревој жртви, с етичком дужношћу проживимо своју прошлост и да је нон-стоп проживљавамо“,
рекао је Анушић, указујући да је потреба за суочавањем с прошлошћу посебно важна у времену у којем се, како је оценио, дешавају тешке ствари.
Говорећи о књизи, др Слободан Антонић описао ју је као документаристички поткрепљен есеј чији је циљ да пробуди савест. Посебно је издвојио упозорење на опасност од зла које остаје некажњено и које, према његовом тумачењу, може да се понови.
Антонић је нагласио да књига упозорава не само на последице заборава жртава, већ и на одговорност да се прошлост разуме и да се из ње извуку поуке за садашњост.
На симболику самог издања указао је историчар уметности и публициста Марко Миљановић, осврнувши се на корице књиге на којима су приказани црквено звоно, светлост, крст и цвеће. У тим мотивима препознао је позив на буђење, моралност, смирење и покајање.
Зоран Колунџија говорио је о значају бележења историјских чињеница и именовања жртава. Како је истакао, неопходно је прикупити што више података и конкретних имена, јер, како је подсетио позивајући се на једног руског философа, „говор мртвих обавезује“.
Порука књиге тако превазилази само подсећање на страдања. Она отвара питање одговорности према жртвама, историјској истини и будућим нараштајима, уз упозорење да заборав и неодговоран однос према прошлости имају последице и у времену у којем живимо.
СПН Је раније писао да је епископ Исихије присуствовао заклетви војника у Ваљеву.
