У Херцеговини први пут литургијски прослављени Свети мученици љубљенички
На месту страдања, којим је збрисано једно херцеговачко село, служена је прва литургијска прослава Светих мученика љубљеничких.
У недељу, 30. августа 2026, на месту мученичког страдања породица Вукосав и Гело на Љубљеници у Доњој Херцеговини служена је света Литургија, чиме је ово место постало место молитвеног сабрања и сећања на невине жртве страдале у августу 1941.
Судбина бројних села и места Доње Херцеговине сведочи о страдању српског народа током Другог светског рата. На многим местима херцеговачки камен натопљен је крвљу деце, жена и стараца, а једно од тих места јесте и Љубљеница, где су живи запаљени чланови породица Вукосав и Гело.
На месту њиховог страдања пре неколико година подигнута је капела над костима мученика, као сведочанство победе живота над смрћу. Уместо плача страдале деце, данас се овде чује звук звона које позива на молитву, сабира верни народ и подсећа да мученици не смеју бити заборављени.
Сведочанство ове светиње подсећа и на речи владике Атанасија да је на месту Голготе постао Рај живота. Те речи, записане на престолу храма у Пребиловцима, добијају посебну снагу и на другим местима Херцеговине, где су страдалничка земља и мученичке кости постали сведочанство вере и наде у васкрсење.
Звук звона на Љубљеници као да из дубине страдалне земље дозива мученике, чије су молитве данас пред престолом Божјим. Они који су пострадали невини, остављају живима сведочанство да љубав и вера могу да победе таму и мржњу.
У спомен на њихово страдање исписане су и стиховане речи:
„Љубављу, таму и мржњу победисте, у месту светлом и месту цветном рај наследисте!“
У њима се огледа молитвено сећање на мученике чије су кости пронађене на месту страдања и над чијим мученичким моштима је подигнута црква.
Међу Светим мученицима љубљеничким налазе се чланови породица Вукосав и Гело. Милена Вукосав (1940), Анђелко Вукосав (1938), Недељко Вукосав (1937), Стоја Вукосав (1934), Мара Вукосав (1933), Славко Вукосав (1929), Гојко Вукосав (1929), Даница Вукосав (1925), Анђа Вукосав (1923), Вида Вукосав (1915), Даница Вукосав (1910), Наста Вукосав (1900) и Цвијета Вукосав (1862).
Из породице Гело уписани су Анђа Гело (1940), Борко Гело (1933), Бранко Гело (1928), Вељко Гело (1936), Владимир Гело (1930), Даница Гело (1938), Десанка Гело (1940), Здравко Гело (1938), Ковиљка Гело (1935), Љубица Гело (1904), Љубица Гело (1928), Мара Гело (1906), Миленка Гело (1936), Миленко Гело (1934), Петра Гело (1917), Ристо Гело (1876), Славка Гело (1931), Стана Гело (1900) и Ћетко Гело (1913).
Најмлађи међу њима били су шесторо деце старе до три године, шесторо деце до седам година и још седморо деце од осам до 18 година.
Прва литургијска прослава Светих мученика љубљеничких тако је сабрала верни народ на месту страдања, где данас молитва и звук звона сведоче о мученицима и чувају успомену на њихово пострадање.
СПН је раније писао о прослави Светих новомученика у Горњем Полимљу.
