Џелетовић: Прича романа „Српско срце Јоханово“ и филма „Жетва“ је помен жртвама
Аутор истиче да је годинама одбијао понуде да се по роману сними филм плашећи се да се прича не претвори у пропаганду.
Писац Веселин Џелетовић говорио је за Радио Београд о инспирацији за поему „Српско срце Јоханово“, из које је касније произишао истоимени роман, по којем је потом снимљен филм „Жетва“.
Међу поломљеним надгробним плочама и разбацаним крстовима на гробљу у српском селу на Косову и Метохији, стајао је човек који као да не припада ни том времену ни месту. У тамном капуту, са држањем аристократе, посматрао је сахрану Српкиње која је, после претрпљеног силовања од стране албанских екстремиста, дигла руку на себе. Није био члан породице. Није био ни мештанин. Био је Немац. И носио је срце Србина са Косова.
Ово није само сцена из филма Жетва који се приказује у биоскопима широм земље, већ истинити догађај, након којег је, како је рекао за Радио Београд, писац Веселин Џелетовић добио инспирацију да напише поему Српско срце Јоханово, из које је касније произишао истоимени роман.
Немац, којег је писац у роману назвао Јохан, долазио је на Косово и Метохију у више наврата, вођен потребом коју ни сам није умео да објасни – да помогне породици човека чије срце носи.
„Човек је дошао и рекао да носи срце нашег Јована“,– сећа се Џелетовић и додаје да је након тог догађаја почео разговор са, тада, непознатим човеком, који је трајао три године. Један сусрет променио га је заувек.
Годинама су стизале понуде да се по роману сними филм. Аутор их је одбијао, плашећи се да се прича не претвори у пропаганду. Преломни тренутак догодио се када је продуцент Драган Ивановић предложио да пројекат раде страни аутори.
Редитељ Паул Кампф прочитао је књигу током лета авионом и одмах пожелео да је екранизује. Ипак, пре него што је потписао уговор, послао је своје сараднике на Косово и Метохију са задатком да провере да ли су наводи из романа истинити.
„Тек када се уверио да је све тачно, пристао је да потпише уговор“,– каже Џелетовић.
Током рада на филму Жетва, према речима аутора, редитељ је примио више од хиљаду претећих порука. Поједини глумци су напустили снимање упркос уговорним обавезама.
„Рекли су – овде није у питању наша каријера, већ наш живот,“ говори Џелетовић.
Роман и филм, истиче Џелетовић, нису настали да би оптуживали, већ да би сачували сећање на страдале „у доба мира, пред очима света“.
„Истина је као вода. Нађе свој пут и шириће се полако“, сматра Џелетовић.
Прича о Јохану, дечаку и једном срцу које куца далеко од свог завичаја, за аутора је начин да се кроз личну судбину говори о онима чија имена, како каже, не смеју да буду заборављена.
Говорећи о свакодневици Срба који су остали, писац наводи примере који, како каже, најбоље осликавају њихову упорност.
У селу Бело Поље код Пећи, упознао је човека који четврти пут зида кућу, јер су му је три пута рушили. Упознао је и старицу која сама живи у непријатељском окружењу. „Нисам сама, са мном је Бог“, рекла му је.
„Срби на Косову и Метохији не живе, они тамо трају од једне невоље до друге. Али трају и трајаће. Тамо је све српско и тај народ тамо зна зашто неће да напусти те просторе. Не можете против таквих људи и о њима желим да пишем”,– поручује Џелетовић.
Најболније је, каже, то што породице несталих и даље чекају.
„Они још верују да су њихови најмилији живи и да ће се вратити.“
Раније је СПН писао о припадницима КФОР-а, који све чешће прелазе у Православље.
