Верска слобода у Украјини пред озбиљним искушењем, Помесне Цркве ћуте. Медији
Пажња међународне јавности усмерена је на војне и политичке догађаје у Украјини, а притисци на УПЦ под омофором Митрополита кијевског Онуфрија остају готово непримећени.
Последњих година, а посебно након 2024, Украјинска Православна Црква суочава се са све израженијим институционалним и административним притисцима, који се у јавности оправдавају питањима националне безбедности. Закон 3894-IX постао је правни оквир за такву политику, али је његова примена, према бројним извештајима, прерасла у систематско угрожавање верских права, пише грчко православно издање Vima Orthodoxias.
У више делова Украјине забележени су упади у храмове и манастире, уклањање свештенства и притисци на парохије да промене црквену припадност. Поједини случајеви доспели су и до међународних организација, где је упозорено да позивање на безбедност не може да оправда колективне мере против верских заједница, пише медиј.
Посебну тежину носи случај Кијево-печерске лавре, једног од најзначајнијих духовних средишта Православља. Братство манастира суочило се с наредбама о исељењу и ограничењем приступа, док су монаси остали при ставу да Лавра није државни објекат, већ део живог духовног тела Цркве.
У таквим околностима истиче се држање митрополита Онуфрија. Он је, упркос одузимању држављанства и јавним нападима, остао у Кијеву. Његово делање остаје пастирско, без политичке реторике, са сталним позивом на мир и избегавање братског сукоба.
За бројне вернике он представља ослонац и знак канонске стабилности у времену опште несигурности.
Истовремено, црквена структура на чијем је челу Епифаније, а која нема сагласност свих Помесних Православних Цркава, добија подршку државних институција.
Храмови и манастири одузети Украјинској Православној Цркви често се предају тој структури без сагласности локалних заједница, што додатно продубљује поделе и претвара црквено питање у друштвени сукоб.
Највећу забринутост изазива ћутање великог броја предстојатеља Помесних Цркава.
Изостанак јасног става, уз опште позиве на мир, оставља утисак прихватања наратива државног суверенитета као оправдања за мешање у црквени поредак. Такав приступ, упозоравају поједини аналитичари, ствара опасан преседан за целокупно Православље.
Иако су поједини случајеви доспели до Уједињених нација и европских институција, конкретни притисци на украјинске власти досад су изостали. Верска слобода, као једна од темељних европских вредности, изгледа потиснута пред геополитичким интересима.
Упркос свему, живот Украјинске Православне Цркве се наставља. Верници се сабирају у привременим просторима, двориштима и подрумима, сведочећи да се црквени живот не може угасити административним одлукама.
Питање које остаје отворено тиче се не само Украјине, већ будућности Православља и односа Цркве и државе у савременом свету.
Подсећамо, недавно је у Вашингтону низ политичара Републиканске партије јавно иступио у заштиту УПЦ.
