СПЦ иступила против "Шакти фестивала"
У Обреновцу се организује фестивал идијског гуруа.
У вези са медијским промоцијама „Шакти фестивала“, који се одржава у периоду од 15-19. октобра 2025. у „Моханђи центру мира“ (Обреновац), Апологетски одсек Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке обавештава верни народ о неким важним подацима везаним за личност која стоји иза поменутог догађаја.
Моханђи, индијски гуру који је последњих година стекао следбенике како у Србији, тако и широм света и региона, представља један од савремених феномена глобализоване духовности.
Његово учење се ослања на елементе хиндуистичке филозофије, мистике и ритуализма (јоге и медитације), али се истовремено прилагођава модерном, секуларизованом човеку који тражи духовни смисао, а којег му он нуди ван институција и на посве специфичан начин.
Управо тај спој архаичних источњачких симбола са савременим маркетиншким приступом представља и његову највећу снагу, али и најслабију тачку.
Моханђи је својеврсни „духовни извођач радова“ глобализма, у смислу да треба да понуди широким масама утеху и „мирну савест“ док систем остаје нетакнут и наставља свој пут. Његова стратегија иде у правцу стварања и покретања глобалне мреже духовних, образовних, као и наменски одабраних друштвених програма и система, где најзначајније место заузимају миротворни и хуманитарни активизми. Своје „подружнице“ оснива по регионалном и националном кључу.
Тако широм света настају мреже „Моханђи центара“ и школа које се повезују са локалним и међународним властима.
Опасност за православне вернике јесте у томе што се учење Моханђија представља као нешто што „може да се комбинује“ са било којом вером, па и са православним хришћанством, што је давно виђен покушај да се православна вера „помири“ са источњачким гуруизмом. Посебно је погубно што многи наши људи, под утицајем познатих личности из света спорта, медија, бизниса… заиста мисле да могу „помирити“ православну веру са гуруистичким учењем, што је апсолутно немогуће.
Највећа разлика између православне духовности и гуруистичких „учења“ јесте у томе што је Православље пут самопожртвовања, смирења и подвига, пут који подразумева крст и борбу против страсти, док је код Моханђијевог и сличних учења акценат на „позитивној енергији“, „унутрашњем миру“ и „љубави“ која нема крстоносни карактер нити је плод очишћења од страсти.
Феномен „Моханђи“ није само безазлени „духовни хоби“ савременог човека – то је духовна прелест, која заводи душе обећањима о миру и радости, а без покајања и, на крају крајева, без Христа. Посебно забрињавају покушаји усмеравања најмлађих у гуруистичке центре и радионице, тако што се нашој деци, под видом „духовних радионица“, нуде туђа веровања и окултне праксе, које их удаљавају од Христа и Његове Цркве.
Због свега наведеног, верни народ треба да буде будан и да се сећа речи Господњих да не можемо служити два господара (Мт 6, 24) и да недвосмислено одбаци култистичке праксе као духовно штетне.
Раније је СПН писао да ми немамо култ мртвих.
