Епархија будимска спаја Цркву и културу
Епархија будимска је на уникатан начин показала како се преплићу Црква и култура. И не само преплићу већ и како зависе једно од другог.
Историјско искуство недвосмислено сведочи да је хришћанска Црква, од својих најранијих дана, неодвојиво повезана са културним стваралаштвом и очувањем духовних вредности.
Хришћанство је вековима обликовало уметност, књижевност, архитектуру и музичко стваралаштво, док је кроз литургијску праксу и богослужбени живот подстицало настанак јединствених облика естетског и духовног израза.
Историјски и теоријски приступ култури показује да она није тек спољашњи украс друштвеног живота, већ суштинско поље у коме заједница артикулише и афирмише свој идентитет. Унутар тог поља, Црква се од почетака хришћанства показала као један од кључних чинилаца културног стваралаштва и очувања вредности. Од богослужбене уметности и архитектуре, преко школства и преписивачке делатности, па све до савремених културних манифестација, Црква је била и остала природни носилац културних процеса. Њена улога није ограничена на очување верских садржаја, већ обухвата и осмишљавање и обликовање културног идентитета заједнице.
Посебно значајно место у овом контексту заузима Епархија будимска, која вековима делује у специфичним условима мултиконфесионалности и мултикултуралности. Као духовни и културни ослонац српског народа у Мађарској, она је од свог настанка носила двоструку мисију: да чува веру и да штити културни и национални идентитет. Српске школе, богослужбене књиге, уметничка дела и музичка традиција у оквиру Епархије представљали су не само духовну вредност већ и културни темељ опстанка српске заједнице ван српских држава. Културна делатност стога није била секундарна активност, већ органски наставак духовног живота и његова пројекција у јавну сферу.
Унутар Епархије будимске функционише више институција од изузетног значаја: Српски црквени музеј, Архив, Библиотека и Текелијанум у Будимпешти.
Српски црквени музеј чува драгоцене иконе, богослужбене предмете и уметничка дела, сведочанства вековног духовног и културног живота Срба у Мађарској. Архив представља непроцењив извор за историју црквеног, културног и друштвеног живота, док библиотека својим фондом омогућава континуитет писане речи и научног памћења. Ове институције, међутим, не баве се искључиво презентацијом прошлости; посебну вредност имају њихове „невидљиве“ активности: рестаурација старих књига и икона, конзервација архивске грађе и научна каталогизација.
Епархија будимска активно сарађује са институцијама културе из Србије и Републике Српске, што укључује размену изложби, научних скупова и издавачких пројеката. На тај начин, културно наслеђе Срба у Мађарској постаје интегрални део ширег српског културног простора и добија заслужено место у европском културном контексту.
У јавности постоје различита мишљења о томе да ли Црква треба да се бави културом. Једни тврде да је њена мисија искључиво духовна, док други наглашавају да је културно деловање неодвојиви део њене природе. Историјски примери, међутим, показују да је Црква увек била и мора остати културни чинилац.
У православној традицији, манастири Студеница, Жича, Дечани и Хиландар нису били само места молитве, већ и центри уметности, писмености и културног стваралаштва. Византијска цивилизација у целини свој културни израз дугује окриљу Цркве. У западном хришћанству, готичке катедрале и универзитети настали у црквеном оквиру показују исту синтезу духовног и културног.
Критичари често превиђају да култура без духовности постаје пуки производ технике, лишен дубљег смисла. Управо зато је делатност Цркве у култури не само оправдана већ и неопходна: она чува културу од редукције на пуку форму и даје јој духовну димензију без које она престаје да буде култура у пуном смислу.
Епархија будимска својим институцијама и активностима показује да овај процес није прошлост, већ жива стварност. Њена делатност није само конзервативно очување, већ динамично обликовање садашњости: кроз сарадњу са српским институцијама, кроз научне и уметничке програме, кроз изложбе које премошћују границе и културе. На тај начин, она показује да вера постаје разумљива и савременом човеку када се преводи на језик културе, а култура добија дубљи смисао када се прожима са духовношћу.
Зато је улога Цркве незаменљива – она култури враћа њену дубину, њену духовну основу и њен истински позив да служи човеку и заједници.
Цркву није могуће посматрати искључиво као чувара прошлости; она је активни и живи стваралац културе.
Раније је СПН писао о свечаности "Хиландарје".
