Упокојење Петра II Петровића Његоша: Крај епохе владара-песника
Смрт митрополита Петра II Петровића Његоша 1851. године означила је крај епохе у којој су се духовна и световна власт спајале у борби за слободу Црне Горе .
Средином деветнаестог века, 31. октобра 1851. Године, Црна Гора и читав српски народ примили су вест о упокојењу митрополита Петра II Петровића Његоша. Његошев релативно кратак земаљски пут трајао је свега тридесет осам година, али је оставио дубок и неизбрисив траг у српској историји, историографији и књижевности. Као владар Црне Горе, архијереј и мислилац, успео је да постепено трансформише традиционално племенско друштво у централизованију државну организацију, док је истовремено водио непрестане дипломатске и војне битке против Османског царства, одржавајући сложене односе са Русијом и Хабзбуршком монархијом.
Његошева славна биографија започиње у Његушима 1813. године, где је рођен као Радоје (Раде) у породици Тома Петровића. Након упокојења његовог стрица, црногорског митрополита и светитеља Петра I Петровића, познатијег као Светог Петра Цетињског, 1830. године, млади Раде је преузео управљање Црном Гором. Уведен је у монашки чин под именом Петар, а затим је 1833. године хиротонисан за епископа у Санкт Петербургу. Његово ступање на трон одвијало се у сложеним унутрашњим и спољашњим околностима, када је требало учврстити државни поредак, сузбити сепаратистичке тежње појединих племенских главара и обезбедити стабилне границе према Скадарском и Босанском пашалуку.
Током своје деценијске владавине, Његош је спровео епохалне реформе. Основао је Правитељствујушчи сенат, увео перјанике као прву сталну полицијску и оружану формацију, успоставио редовно прикупљање пореза и основао штампарију на Цетињу. Упркос сталној османској претњи и сукобима око Грахова и Подгорице, вешто је користио дипломатију, тражећи материјалну и војну помоћ од руског цара Николаја I, али и настојећи да кроз преговоре са хабзбуршким властима у Котору и Бечу обезбеди стабилан увоз жита, оружја и штампарског материјала. Из Беча и Будимпеште набављао је опрему за школе, свестан значаја општег образовања за опстанак државе.
Међутим, изузетан напор око државних послова, исцрпљујућа путовања и непрестана брига за судбину сународника под османском влашћу знатно су ослабили Његошево здравље. Већ крајем 1849. године појавили су се први знаци туберкулозе, болести која је у то време била неизлечива. Суочен са драматичним погоршањем физичког стања, владика је током 1850. и 1851. године потражио лек у Италији, боравећи у Венецији, Милану, Фиренци и Напуљу. Током ових путовања, упркос нарушеном здрављу, наставио је да пише и одржава преписку са водећим европским и српским интелектуалцима тога доба.
Сазнавши да му се приближава крај овоземаљског живота, Његош је одбио да остане у иностранству и у пролеће 1851. године вратио се у Црну Гору, желећи да своје последње дане проведе на Цетињу. Последњих месеци живота окупљао је народне главаре, уређивао питање свог наследника и диктирао тестамент. Свестан свих геополитичких опасности које су претиле Црној Гори из Скадра и Мостара, захтевао је од главара да сачувају унутрашњу слогу, веру и оданост држави. Његово писано завештање обухватало је прецизне инструкције о расподели државног новца, исплати свих дугова, помоћи сиротињи и изградњи просветних установа.
Владика је посебно нагласио жељу да буде сахрањен у капели посвећеној Светом Петру Цетињском, коју је сам подигао на врху Ловћена 1845. године. На дан 31. октобра 1851. године, у десет часова ујутру, Његош се упокојио у Цетињском манастиру, окружен својим најближим сарадницима. Смрт владара одјекнула је у свим суседним земљама. У Истанбулу и суседним пашалуцима ова вести је испраћена са великим интересовањем због могућег престројавања снага на границама, док су власти у Бечу са повећаном пажњом пратиле процес контроле над цетињским троном и избор новог световног владара, књаза Данила.
Због изузетно лоших временских услова у касну јесен и непосредне опасности од евентуалног османског упада из правца Скадарског језера, Његошево тело није могло бити одмах пренесено на неприступачни Ловћен. Привремено је положен у гробницу унутар Цетињског манастира. Тек четири године касније, 1855. године, за време владавине књаза Данила, његови посмртни остаци су свечано пренесени у ловћенску капелу, чиме је доследно испуњена његова владарска и лична жеља.
Његошево историјско и културно наслеђе остало је темељ развоја савремене српске историје и свести. Поред државничких реформи, Његош је иза себе оставио капитална књижевна дела попут „Горског вијенца“, „Луче микрокозма“ и „Лажног цара Шћепана Малог“. Његов пуни стваралачки дух пресудно је обликовао Сима Милутиновић Сарајлија, који га је увео у свет класичне античке филозофије, хеленске митологије и светске књижевности. Његош је пасионирано проучавао и преводио са руског и француског језика, бавећи се се комплексним препевима чувених класичних дела попут Хомерове „Илијаде“ и Милтоновог „Изгубљеног раја“.
Свој богати политички и лирски опус додатно је проширио списом „Свободијада“, дугачким историјским епом о вековним црногорским борбама за слободу, као и познатом драмом „Лажни цар Шћепан Мали“, у којој је кроз документарну хронику о мистериозном авантуристи дубоко анализирао феномен народне владавине, масовне наивности и саме природе врховне власти.
Његова биографија сведочи о владару који је у изузетно суровим историјским околностима успео да споји политичку реалност са вишим духовним вредностима. Његова смрт означила је формални крај теократског облика владавине у Црној Гори, отварајући пут стварању световне књажевине под династијом Петровић Његош.
СПН је раније писао о Великој Госпојини 1910. године када је Црна Гора постала краљевина.
