Матица српска: Две стотине година просветне мисије и културног развоја
Основана у Пешти 1826. године, Матица српска је најстарија српска књижевна и научна институција која је током два века постојања непрестано развијала, штитила и чувала национални и културни идентитет.
Настанак Матице српске у Пешти 1826. године представља један од најважнијих догађаја у новијој историји српског народа, обележавајући темељ организованог културног, научног и просветног рада у тренутку када се већи део српског становништва налазио под туђинском влашћу. У окриљу Аустријског царства, у трговачком и културном центру тадашње Угарске, група визионарских српских интелектуалаца, трговаца и патриота, међу којима су се посебно истицали Јован Хаџић, Јован Стејић, Сава Текелија, Георгије Магарашевић, Јосиф Миловук и Андрија Зоговић, препознала је хитност очувања језика, писма и историјског памћења. Уз покретање часописа „Сербски летопис“, који данас излази као „Летопис Матице српске“ и представља најстарији књижевни часопис у Европи који излази без прекида, постављени су темељи институционалном очувању националне свести.
У првим деценијама свог постојања, деловање Матице српске било је уско повезано са борбом за стандардизацију српског језика и ширењем писмености међу народом. Иако је у почетку постојала опасност да институција буде угашена због финансијских проблема, цензуре и строгих прописа хабзбуршких власти, доласком Саве Текелије на чело Матице обезбеђена је трајна материјална стабилност. Текелија је својом задужбином (Текелијанумом) омогућио смештај и стипендирање српских ђака и студената у Пешти и Будиму, чиме је створена нова генерација српске интелектуалне елите. У истом периоду, кроз своје издавачке делатности, Матица је штампала књиге из историје, науке, књижевности и етике, чинећи их доступним ширем слоју читалаца.
Историјски оквир деветнаестог века донео је и велике промене у седишту и организацији ове установе. Услед бурних револуционарних догађаја 1848. и 1849. године, као и све већих притисака мађаризације у Пешти, јавила се потреба за пресељењем српских институција у слободније средине. Захваљујући успостављању чврстих веза са Кнежевином Србијом и аустријским приморјем, али пре свега због снажног културног успона Српске Војводине, Матица српска је 1864. године званично пресељена из Пеште у Нови Сад. Нови Сад, и сада познат као „Српска Атина“, пружио је институцији нови замајац, омогућивши јој да постане снажно духовно и научно средиште свих српских крајева који су чезнули за ослобођењем и уједињењем.
Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, око Матице српске окупљала су се највећа имена српске науке, уметности и књижевности. Међу члановима, председницима и сарадницима ове институције налазиле су се историјске личности од кључног значаја за српску науку, уметност и културу, попут писца Јована Јовановића Змаја, научника Тихомира Остојића, филолога Ђуре Даничића, историчара Илариона Руварца, као и песника Лазе Костића. Они су кроз рад у одборима Матице утврдили научни метод у проучавању српске прошлости, супротстављајући се романтичарским митовима озбиљном архивском грађом, критичком историографијом и свеобухватном систематизацијом народног блага.
Поред српског језика и историографије, Матица српска је од свог оснивања имала важну улогу у развоју природних и медицинских наука међу Србима. Преко својих стручних чланака и посебних издања, ова институција је систематски ширила савремена научна достигнућа деветнаестог века, обавештавајући ширу јавност о најновијим техничким проналасцима, медицини и пољопривреди. Такође, значајан део њеног рада био је усмерен на прикупљање народних умотворина, дијалекатског блага и локалних обичаја са свих географских простора на којима су Срби живели.
Институција је играла кључну улогу у успостављању међународних научних веза, размењујући своје публикације са водећим европским академијама наука у Санкт Петербургу, Прагу, Бечу и Паризу. Кроз своје бројне донаторске фондове и богате задужбине, које су јој током два века завештале цењене српске породице, Матица је дуго деловала и као својеврсна национална академија наука, стипендирајући младе таленте и финансирајући научно-истраживачке експедиције, што је трајно очувало њен неодвојиви положај у темељима модерне српске државности, уметности и науке.
Посебно поглавље у историји Матице српске представља оснивање Српске библиотеке 1826. године, која је касније претворена у данашњу Библиотеку Матице српске, као и Музеја Матице српске. Ове установе су током свог дугог историјског постојања прикупиле стотине хиљада ретких књига, рукописа, старих штампаних текстова, уметничких дела и важних архивских докумената. У време Првог и Другог светског рата, имовина Матице српске била је изложена пљачкама, окупационим забранама и разарањима, али су одлучни појединци увек успевали да сачувају највреднија национална блага од уништења, потврђујући жртвом и преданошћу дубоки смисао постојања ове институције.
Након Другог светског рата, у потпуно новим друштвено-политичким околностима и социјалистичке Југославије, Матица српска је доживела нову фазу развоја кроз научно-истраживачки рад. Основани су бројни стручни одбори за књижевност, језик, лексикографију, историју, ликовне уметности, друштвене науке и музику. Пројекат израде капиталног Речника српскохрватског/српског језика представљао је врхунац лингвистичког рада у другој половини двадесетог века. Поред тога, Матица је покренула израду Српског биографског речника, као и издавање значајних енциклопедијских издања која су трајно задужила српску научну јавност и систематизовала националну културну баштину.
Данас, када обележава велики јубилеј од два века постојања, Матица српска наставља да стоји на бранику српске културе, науке и писмености. Њена историја није само пуки хронолошки низ година, већ сведочанство о истрајности једног народа који је кроз књигу, науку и институционалну борбу успео да сачува свој идентитет кроз најтеже историјске буре. Са стотинама активних сарадника, издавачких пројеката и међународних научних скупова, ова институција остаје живи сведок и баштиник српске духовности, гледајући са истом оном озбиљношћу и визијом ка будућности са које су је пре две стотине година покренули њени оснивачи у Пешти.
СПН је раније пренео да је ове године Матији Бећковићу у Матици српској додељена награда за животно дело.
