Чедомиљ Мијатовић: Српски дипломата, историчар и чувар Цркве
Чедомиљ Мијатовић, знаменити српски дипломата, историчар и државник, посветио је свој живот одбрани националних интереса и очувању православне верске баштине.
Чедомиљ Мијатовић спада у ред најпосебнијих, најпоштованијих и најобразованијих српских личности деветнаестог и почетка двадесетог века. Рођен у Београду 17. октобра 1842. године, у породици професора Милана Мијатовића, Чедомиљ је од најраније младости показивао изразити дар за науку и језике. Његов животни пут преплитао се са свим важним прекретницама кроз које је пролазила модерна српска држава: од успостављања пуне независности Србије на Берлинском конгресу, преко развоја српске економије и дипломатије, па све до препрека у напретку школства и проблема Српске Православне Цркве. Кроз свих осам деценија свог овоземаљског живота, Мијатовић је спајао европску ученост са искреним, непоколебљивим српским родољубљем и православном вером.
Након завршених студија права у Београду, Мијатовић је своје образовање наставио на универзитетима у Минхену, Лајпцигу и Цириху, где је изучавао политичке и економске науке. По повратку у Србију, постао је професор народне економије на Лицеју, а потом и на Великој школи у Београду. Као млад стручњак ушао је у политички живот Кнежевине Србије, ступивши у редове Напредне странке. У неколико наврата обављао је дужности министра финансија и министра иностраних дела, остављајући неоспоран печат у изградњи државних институција. Као министар финансија, Мијатовић је спровео епохалне реформе: увео је динар као националну валуту, основао Народну банку Краљевине Србије и значајно допринео изградњи првих српских железница које су земљу повезале са Европом.
Његова дипломатска каријера представља посебно блиставу страницу српске историје. Као министар и дугогодишњи амбасадор Србије у Лондону, Букурешту и Цариграду, Мијатовић се неуморно борио за ширење истине о српском народу и његовим страдањима под турском и аустроугарском влашћу. На Берлинском конгресу 1878. године, као један од српских представника уз Јована Ристића, дао је велики допринос међународном признању независности Србије. Опремљен савршеним познавањем страних језика, отменим манирима и дубоком вером у праведност српске ствари, уживао је огроман углед у највишим дипломатским и политичким круговима Велике Британије. Водио је континуирану и упорну борбу у британској јавности како би задобио подршку тамошњих интелектуалаца и државника за заштиту хришћанског становништва на Балкану.
Ипак, оно што је посебно украшавало лик Чедомиља Мијатовића јесте његов дубоки православни хришћански идентитет и неуморни црквени рад. У свим својим јавним наступима, књигама и студијама, Мијатовић је истицао да је Српска Православна Црква била и остала једини сигурни чувар српског народног бића током свих векова турског ропства. Са великом љубављу изучавао је црквену историју и богослужбено наслеђе, преводећи на енглески језик важне списе како би западном свету приближио лепоту, дубину и духовно богатство православља. Блиско је сарађивао са српским архијерејима, помагао изградњу и обнову манастира и увек се залагао за очување светосавског духовног пута у српском народу.
Као историчар, Мијатовић је оставио капитална дела која се и данас радо проучавају у српској историографији. Његово најпознатије историјско дело посвећено је деспоту Ђурђу Бранковићу, где је са изузетном научном прецизношћу, али и дубоким жаљењем, описао пад српске средњовековне државе под Османско царство. Поред тога, написао је значајне студије о паду Цариграда 1453. године, као и о историји српске цркве и трговине у средњем веку. У свим својим историјским списима, Мијатовић није био само суви сакупљач чињеница, већ хришћански мислилац који је у историјским догађајима препознавао деловање Божијег Промисла и тражио духовне поуке за будуће генерације српског рода.
Његов патриотски рад био је нарочито видљив кроз његово књижевно и публицистичко деловање. Написао је бројне чланке, мемоаре и књиге на енглеском језику, међу којима се посебно издваја „Serbia and the Serbians“ („Србија и Срби“), којом је енглеској јавности детаљно представио историју, обичаје, веру, народне песме и духовне вредности српског народа. Као председник Српске краљевске академије у два наврата, значајно је унапредио рад највише научне установе српске државе, подстичући истраживања из области националне историје, језика и културе.
Занимљиво је да је Чедомиљ Мијатовић током дипломатске службе у Лондону постао први Србин изабран за члана престижног Краљевског историјског друштва Велике Британије. Британци су га изузетно ценили, а краљица Викторија га је током званичног пријема лично похвалила због савршеног познавања енглеског језика и дипломатске етикације.
Током Балканских ратова и Првог светског рата, иако у већ поодмаклим годинама живота, Мијатовић је у Лондону деловао као неуморни заштитник српских интереса. Организовао је прикупљање хуманитарне помоћи за српске рањенике, сирочад и избеглице, користио своје пријатељске везе са британским политичарима и новинарима и објављивао позиве за помоћ страдалном српском народу. Његов дом у Лондону био је отворена кућа за све српске делегације, студенте и добровољце који су пролазили кроз Велику Британију у тим судбоносним ратним годинама.
Свој дуги и богоугодни живот Чедомиљ Мијатовић је завршио у Лондону, где се упокојио 14. новембра 1932. године у деведесетој години живота. Иако је последње деценије провео ван отаџбине, до последњег даха остао је верни син Србије и одани верник Српске Православне Цркве. Његово име остаје уписано у српској историји као пример врхунског интелектуалца који је спојио европско образовање, државничку мудрост, дипломатску вештину и бескомпромисну оданост своме народу и православној вери. Зато његов животни пут и данас служи као светли узор како се знањем, отменошћу и вером служи отаџбини.
СПН је раније писао о убиству краља Александра у Марсеју 9. октобра 1934. године.
