Битка на Мачковом камену: Како је чувана ова прича од заборава?

Срби су одувек имали и стварали бројне традиције чувања своје историје и предања. Како писане, тако и оне усмене – у славној епској поезији. У новије време, почели су се стварати и нови материјални и нематеријални споменици.

Говорићемо о таквим споменицима војницима који су пали тог септембра 1914. Подсетићемо на то како се наш народ сећао својих палих очева и дедова, и како им се одужила захвална отаџбина.

Али, битно је истаћи да је до почетка Другог светског рата, народ је био слободан да се сећа и одаје почасти српској војсци и њеним мученицима. Стога је настао велики број различитих спомен обележја, медаља, награда, уметничких дела...

Међутим, с доласком комуниста и то се променило.

Славна и трагична историја Србије, улила се у Краљевину СХС, касније преименовану у Краљевину Југославију. Прича нарочито о Србији, а затим и Црној Гори у ослободилачким ратовима, једва да је преживела у уџбеницима историје у доба комунизма. А и то је било зато што је историју Југославије – без тог дела историје Србије и српске Црне Горе – било немогуће објаснити. Отворено поштовање и величање њихових жртава није се посматрало с одобравањем.

Али, то је тема за неке друге чланке.

У светлу данашње годишњице, 111. од почетка одлучујућих борби на Мачковом камену, желимо рећи неколико речи о спомен-обележјима на самом месту битке, и другим објектима у близини. И томе како су овековечени у култури и уметности.

„Отаџбина палим херојима“

Спомен-костурница на Мачковом камену

На платоу на врху планине Јагодње, на самом врху Мачков камен, подигнута Спомен-костурница 1929. У њеном подизању учествовало је много људи: почев од Одбора за подизање капеле на Мачковом камену, коју је чинила државна, интелектуална и локална елита, све до сељака који су добровољно довозили материјал за њену изградњу.

Године 1931. у капелу су кости палих ратника пренели војни болничари по дозволи Министарства војног. На стубовима капије из 1936, стоје спомен-плоче са стиховима Војислава Илића Млађег. Над улазом је натпис „Отаџбина палим херојима“.

Ови стихови данас, у светлу историје, изазивају комплексна и амбивалента осећања

Капела је висока осам метара, са звоником и крстом на врху – пројекат архитекте Момира Коруновића. Грађена је од тесаних камених блокова, с двокрилним решеткастим вратима, а у њој је фреска икона Богородице с младенцем, сликара Живорада Настасијевића.

Милорад Вујичић, Ђорђе Вајферт, Арчибалд Рајс, Љуба Јовановић, само су неки од јавних и државних радника који су били чланови Одбора. Ту је био и низ истакнутих грађана, нарочито из Крупња и околине.

Као меморијал и споменик културе има изузетан значај. Налази се на 924 метра надморске висине, на највишој тачки. У њој су похрањени остаци погинулих ратника.

Нажалост, спомен-костурница дуго је била заборављена, оштећене су спојнице, вода је продирала у споменик. Године 1994. изведена је конзервација и рестаурација, кад су уређени плато и прилази. Конзервисане су спојнице споменика и рестаурирана икона у унутрашњости. Партерно уређење изведено је 2005.

Спомен-црква Вазнесења Господњег у Крупњу

У православном храму из 1932. налазе се кости погинулих бораца. У крипти су остаци и српских и аустроугарских војника, што овај храм чини симболом страдања обе стране.

На улазу стоји натпис: „Виле ће се грабит у вјекове да вам венце достојне саплету“.

Често се питамо да ли би Срби имали исти третман да је ситуација обрнута?

Иницијатива за градњу покренута је 1924, радове је водио одбор на челу с Костом Николићем. Основан је и београдски одбор којим су председавали Љубомир Јовановић и касније Ђорђе Вајферт. Генерални секретар био је Арчибалд Рајс, касније проглашен за почасног грађанина Крупња.

Изградња је почела 1926, а завршена 1932. Цркву је пројектовао Момир Коруновић, инспирисан манастиром Светог Ђорђа у Старом Нагоричану. Иконостас је израдио Живорад Настасијевић. Храм красе и дарови Удружења Српкиња „Кнегиња Зорка“ — звоно од 400 килограма, полијелеј од чаура и два чирака.

У цркви је 12 мермерних плоча с именима погинулих.

У крипти су изложени посмртни остаци војника, фотографије с бојишта, венци и споменици мајору Светиславу Марковићу и поручнику Душану Поповићу. Мајор Марковић предводио је војнике у самоубилачки јуриш.

Храм је бомбардован 1941, али бомба која је погодила олтар није експлодирала. Обнављан је више пута, а 2012. добио је нови фрескопис.

У истој порти је и стара црква из 1842, као и звоник висине 22 метра, освештан 1994.

Спомен-гробље на Јагодњи

У атару села Кржава, недалеко од пута Крупањ–Љубовија, налази се скромно али значајно спомен-гробље. Посвећено је српским војницима страдалим на месту где је 8. септембра 1914, у току жестоких борби на Мачковом камену, погинуло 73 војника 3. пука 2. позива.

Гробље је правоугаоно, ограђено каменом подзидом.

У центру је камени крст на ниском постаменту, док се с обе стране налазе две мермерне плоче са уклесаним натписима у част палих.

Комплекс је уређен поводом обележавања стогодишњице битке и страдања ових војника, чиме је обновљено сећање на једну од најтрагичнијих епизода Великог рата у овом крају.

Нематеријални споменици битке на Мачковом камену

На сајту Министарства одбране сазнајемо да је сачувана потресна преписка команданта пука с младим поручником на положају који је морао бити брањен по сваку цену. Одговор са положаја гласио је да је већина изгинула, а команда је узвратила: „Сине, моли те тата, издржи још мало!“

Јунаштво српских војника описано је у делу „Изданци из опаљена грма“ Вељка Петровића (1932), које је послужило као основа за ТВ серију РТС-а (тада ТВ Београд) снимљену 1972. У њој је мајора Марковића тумачио Драгомир Бојанић Гидра.

Битка је представљена и у играно-документарном филму „Србија у Великом рату“, као и у стриповима „Марш на Дрину“ (2015), у издању Војске Србије и „Мачков камен“ у серијалу „Линије фронта“.

Иако Душан Ковачевић драму „Свети Георгије убива аждаху“ пише више о Церској бици, мешајући реалне историјске оквире, судбине, трауме, јунаштво војника, рањеника и резервиста с апсурдима рата и фиктивним ликовима – не можемо пропустити да кажемо неколико речи о лику поручника Тасића.

Као и многи ликови у тој драми, он представља типичног српског официра тог времена: храброг, искреног, често трагичног, понекад и грубог, али увек дубоко везаног за војнике које води.

Његова чувена реплика о команди „за мном“ уместо „напред“ одражава аутентичан менталитет и етички кодекс српских официра из Великог рата, који су често гинули на првој линији, водећи личним примером. Битка на Мачковом камену управо је пример такве битке – где је за четири дана погинуло 115, а рањено 157 српских официра.

Само место битке, Мачков камен, данас је сасвим обрасло четинарском шумом. На врху око спомен-капеле, и дан-данас су очувани и видљиви оригинални ровови из 1914, као неми сведоци једне од најтежих битака Великог рата уопште.

СПН је раније писао о Михајловићима, чуварима Војног гробља на Зејтинлику.