Како су Стефан и Јелена Штиљановић задобили љубав народа још за живота
Свети супружници Штиљановићи још за живота су вољени као владари којима је народ био изнад богатства, који су сопствене житнице отварали да би спасли народ од глади.
Свети праведни кнез Стефан Штиљановић остао је упамћен у српском предању као владар који је у временима ратова, турских упада и глади штитио свој народ, помагао сиротињу и живот посветио вери и служењу ближњима. Као српски деспот у Срему и Славонији, истицао се храброшћу у борби против османских освајања, али и милосрђем по којем је стекао поштовање народа још за живота.
После пада Смедерева 1459. и коначног слома средњовековне српске државе, Срби у северним крајевима, преко Саве и Дунава, нашли су се под угарском влашћу. Уз дозволу угарских владара, српски деспоти наставили су да предводе свој народ у Срему и другим областима. После смрти деспота Јована Бранковића 1502, његова супруга Јелена позвала је кнеза Стефана Штиљановића да преузме деспотско достојанство и настави да брине о Србима у Срему и Славонији.
Стефан Штиљановић потицао је из паштровског племена, с црногорског приморја. Одрастао је у православној и побожној породици, а још од младости показивао је приврженост хришћанским врлинама, молитви и помагању људима. Поред духовног живота, одликовали су га храброст и војничка вештина, које ће доћи до изражаја у времену све учесталијих османских напада.
Преселивши се у Срем крајем 15. или почетком 16. века, Стефан је за своје седиште добио Моровић. У управљању се, према црквеном житију, руководио правдом и страхом Божјим, помагао цркве и манастире и старао се о добробити народа. Његова владавина, међутим, одвијала се у изузетно тешким околностима. Османска војска све чешће је продирала у северне хришћанске области, док су сукоби угарских и аустријских великаша додатно погоршавали положај српског становништва.
После пораза угарске војске у Мохачкој бици 1526, османски продори постали су још снажнији. Турске чете пљачкале су насеља, одводиле становништво и одузимале стоку, остављајући за собом пустош. Када су османске снаге заузеле Славонију између Саве и Драве 1536, Стефан је био принуђен да се повуче преко Драве, у Шиклош. У настојању да заштити народ, тражио је од угарског краља сигурније уточиште, објашњавајући колико су постали неподношљиви стални напади и пљачке: „Пливамо усред непријатеља, као јабука посред воде“.
Најснажније сведочанство о његовој доброти, према житију, остало је предање о глади која је захватила тај крај. Вишегодишњи ратови и пљачке уништили су услове за обрађивање земље, а становништво је остало без довољно хране. Видевши страдање својих људи, Стефан је отворио житнице и делио жито свакоме према потребама. Иако је у почетку говорио да помоћ даје као зајам, касније је окупио народ на брду Бунтиру, код Шиклоша, и свима опростио дуг.
Тај поступак учврстио је љубав народа према свом владару. Стефан није гледао на помоћ као на начин да увећа своје богатство или утицај, већ као на обавезу према људима који су се нашли у невољи. Због таквог милосрђа, како наводи црквено предање, поштовали су га и Срби и становници околних крајева, а многи су га сматрали светим још за живота.
После 1540, према предању, Стефан се мирно упокојио и био сахрањен на брду Бунтиру. Када су Османлије касније заузеле тај крај, војници су, како казује житије, током ноћи приметили необичну светлост над местом његовог гроба. Копајући на том месту, пронашли су ковчег с његовим телом, које је било нетрулежно и ширило пријатан мирис.
Вест о проналаску моштију проширила се међу православним становништвом. Турски заповедник Амир, односно Амурат-бег, за кога предање наводи да је био хришћанског порекла и да је са Стефаном био у даљем сродству, дозволио је српским монасима да преузму ковчег. Мошти су пренете у манастир Шишатовац на Фрушкој гори, где је Свети Стефан поштован као заштитник и молитвени заступник српског народа.
Његова супруга Јелена дошла је из Немачке у Шишатовац да се поклони моштима свога мужа, а потом се замонашила под именом Јелисавета. Према житију, остатак живота провела је у молитви и подвигу, а након упокојења и њене мошти пренете су у манастир. Тако су сећање на супружнике и њихов хришћански живот сачували монашка заједница и верни народ.
Поштовање Светог Стефана настављено је и у наредним вековима. Српски патријарх Пајсије посетио је његове мошти 1631. и написао кратко житије, док је монах Петроније у манастиру Хопову 1675. саставио службу светитељу. У Паштровићима, крају из којег је потицао, подигнута му је црква освећена 1875.
Током Другог светског рата, услед усташког насиља, мошти Светог Стефана Штиљановића пренете су 14. априла 1942. године из манастира Шишатовца у Београд. Од тада почивају у Саборној цркви, где им се верници поклањају и моле. Његов лик сачуван је на иконама у манастирима Новом Хопову и Шишатовцу, као и у богослужбеним књигама Србљака.
Живот Светог Стефана Штиљановића у црквеном памћењу остаје сведочанство о владару који је спојио храброст, праведност и милосрђе. Његова брига за гладне и угрожене показује да се величина једног владара не огледа само у земљама којима управља, већ и у спремности да помогне онима којима је помоћ најпотребнија.
Српска Црква помиње Светог Стефана и Јелену Штиљановић 17. октобра.
СПН је раније писао о Светом Сергију Радоњешком, духовном заштитнику Русије.
