Свети Теофан Исповедник: Борба против иконоборства и победа правоверја
Житије Светог Теофана Исповедника сведочи о одрицању од богатства и сјаја царског двора, монашком подвигу и страдању за веру у време иконоборства.
Житија светих, како истиче писац житија светог Теофана Исповедника, патријарх Методије, представљају пример који подстиче веру и који треба подражавати – живот светог Теофана Исповедника био је испуњен подвигом, чудесима и верношћу Богу. Црква га се молитвено сећа 25. марта (12. марта по старом календару).
Свети Теофан рођен је у Цариграду у угледној породици. Његов отац Исак био је сродник цара и имао високе положаје, док су родитељи, упркос иконоборачком гоњењу, остали верни Православљу. Теофан је одрастао у побожности и образовању, а још од младости показивао је склоност ка духовном животу.
После смрти родитеља, Теофан је наследио велико богатство, али га је постепено раздавао сиромашнима. Његова тежња ка монаштву била је све јача, упркос притисцима породице и власти да живи у складу са световним очекивањима.
Иако је био верен и касније ступио у брак, са супругом се договорио да живе у чистоти и уздржању, да би се посветили Богу. Обоје су прихватили такав начин живота и у молитви тражили снагу да истрају у својој одлуци. Господ је услишио њихову молитву, и цео свој брачни живот проживели су девствено и врлински, помажући сиромашне и потребите и поштујући постове и Божје заповести.
Његов таст, сенатор, који је још пре склапања брака бацио око на Теофаново богатство, пожали се цару Лаву Хазару, говорећи да његов зет улудо расипа и своје богатство и мираз његове ћерке, те да иако је удата, она нема мужа и не може имати деце. Удесио је тако, да цар, који се наљутио на његовог зета, пошаље Теофана на далек пут заједно с његовом ћерком. Циљ је био да их отргне од њиховог врлинског живота, а сам сенатор је постао управник Теофановог имања.
На путу до одредишта, имао је виђење које га је усмерило ка пустињачком животу. Убрзо су се стекли услови да напусти световни живот: после смрти цара и његовог таста, он и супруга су се замонашили. Она је ступила у женски манастир, а Теофан је примио монашки чин и започео подвиг у пустињи.
Основао је више манастира и окупио ученике, живећи строго и примером подстичући друге. Чак и кад је остао без богатства, наставио је да зарађује новац и обезбеђује себе и друге својим радом и талентима. Иако је избегавао власт и положај, на наговор братије постао је игуман у једном од манастира које је основао и служио свима, истичући се смирењем и трудољубљем. Радио је више и напорније од свих других, слушајући заповест Господњу да први међу братијом треба да буде први у служењу.
Учествовао је на Седмом васељенском сабору у Никеји, где је бранио поштовање икона и учвршћивао правоверје. Његов скроман изглед и одрицање од богатства оставили су снажан утисак на савременике, који су знали за његово царско порекло и некадашње богатство. Задивио је све својом спремношћу да ради Бога презре земаљска богатства и удобности.
У свој манастир вратио се с догматима вере утврђеним на Сабору, и праћен славом која се прочула нашироко. Многи због њега прослављаше и име Господње.
Свети Теофан био је познат и по чудима: исцељивао је болесне, изгонио демоне и помагао људима у невољама. Живео је у строгој дисциплини, а и у болести је трпео без роптања.
Господ га је још у младости благосиљао виђењем анђела Господњег, који је ради њега једном у стени отворио извор воде, кад су Теофан и његова пратња били уморни и врло исцрпљени од жеге. А већ сада, кад се прочуо, доживео је да је непријатељ људски хтео да му напакости, те га је повредио. Међутим, благочестиви Теофан је уз помоћ уља освештаног на Часном крсту помазао повреду и од тог момента се исцелио и добио дар да изгони ђаволе. Спасавао је лађе, туђе и своје, од олуја и путнике на њима од смрти, имао власт над олујама.
Лечио је болесне, а када дође време па се и сам разболе у 50. години, није хтео да се моли за своје оздрављење. Трпео је болест до краја живота с благодарношћу.
Међутим, кад се измени неколико царева на власти и дође на престо иконоборац и мучитељ правоверних, цар Лав Јерменин, дошао је и тренутак да свети Теофан прими венац мучеништва, што му је још у младости проречено.
Кад је правоверни патријарх Никифор лађом био вожен у изгнанство, прозорљиви Теофан видео је то духовним очима и тражио од ученика да му донесе кадионицу, тамјан и свеће, те их упали и поклони се до земље. Ученик га је питао коме се клања и с ким разговара као да је пред њим – а Теофан одговори да светог патријарха возе лађом у заточење. И патријарх Никифор видео је Теофана и исто тако поклонио се до земље и благосиљао га. Упитан, одговорио је да је благосиљао игумана Теофана, покрај чијег је манастира пловио брод. Патријарх је рекао да ће Теофан ускоро и сам пострадати.
Цар га је звао у Цариград, тобож да га благослови молитвама у предстојећем рату. Иако је знао да је у питању лукавство – да је цар желео или да га придобије или да га примора да се одрекне вере и поштовања икона, Теофан се одазвао не одбијајући да прими венац мучеништва.
Цар није смео лично да га прими, него му преко угледних људи поручи да ће његов манастир обасути сваким благом и богатством, ако пређе на његову страну. А ако не – чекају га муке.
Теофан је цару одговорио да је још у младости раздао силно богатство и да му оно посебно сад у старости ништа не значи, те да је Бог тај који о његовом манастиру брине више него сви цареви овог света. И још, непокретни светац је поручио цару да слободно распали ватре, да ће сам ради Православља скочити у њих, иако не може сам да оде до њих.
Затим је био затворен и сваки дан су му досађивали нарочито злобни јеретици. Био је шибан и мучен, његов манастир спаљен и разорен, а братство растерано. Ускоро је протеран на острво Самотрек, где је убрзо и отишао Господу. Упркос тешкој болести, остао је чврст у вери. Упокојио се 817. године.
Само три године после његове смрти, безбожни цар би убијен, а његове мошти постале су извор исцељења, и сваке благодати. Његово братство и ученици су брзо обновили манастир у Мегало Агру и пренели његово тело у њега, настављајући да чувају његово духовно наслеђе.
Житије овог преданог и дивног светитеља до данас остаје светао пример хришћанског живота и одбране вере, те није чудо да светог Теофана Исповедника до дана данашњег и препоручују и гледају као пример који треба подражавати.
СПН је раније писао и о житију неустрашивог светог пастира Лава Великог, који је зауставио и Атилу и јеретике у Халкидону.
