Православни свештеник поучава: „Не крстимо се механички“
За хришћанина, крштење и знак Крста су улазак у тајну светлости, благодати и спасења.
У времену журбе, хаоса и навика које постају пука рутина, православни свештеник Љубомир Ранковић у разговору за ЈТ канал „Живе речи“ подсећа да један од најсветијих гестова хришћанина — осењивање знаком Часног Крста — није пука форма или навика.
То је дубоки духовни доживљај. Крст којим се осењујемо није само покрет руке, није догађај, већ „превасходни догађај, доживљај првога реда“, каже отац Љуба.
За хришћанина, крштење и знак Крста су улазак у тајну светлости, благодати и спасења. Он наглашава да сваки пут када стављамо три прста на чело, груди и рамена, треба да то чинимо са унутрашњом пажњом и духовном будношћу.
Он истиче да је путања наше руке од чела ка грудима, и од једног ка другом рамену – путања светлости:
„Увек замишљајмо да на својим грудима, на свом телу, на свом бићу — ми чинимо светлоносни знак“.
Отац Љуба каже да тај чин почиње светлим ходом – од чела до груди, „у име Оца и Сина“ – који симболизује силазак Светлости. Он нас подсећа да и Свето писмо почиње управо причом о светлости: „И рече Бог: Нека буде светлост“.
Отац Љуба нас поучава да кад се крстимо, не радимо то по навици, већ да сваки пут оживимо у срцу дубоки смисао тог чина. Кад нема расејаности у нашој молитви, кад свесно пратимо „светли пут наше руке“ - тада осветљавамо своје срце, своју душу, и цело биће светлошћу вере, науке и благодати Христове.
У ери аутоматизма и површности, то је подсетник да духовна стварност почиње у пажњи и присуству. Знамење Часног Крста није само израз наше вере, већ наш лични пут ка Светлости.
СПН је раније писао о томе шта је то успех по хришћанском схватању и мерилима.
