Рат убија пре свега душу – али човек решава шта да у своју душу пусти
Да рат никад и ником није донео ништа добро имамо целу људску историју за пример. Ипак, у таквим страшним временима, Господ нам шаље различите прилике.
И само човек може да одлучи шта ће учинити. У ту се одлуку ни Господ не меша.
Неко ће се покајати и исправити, неко ће се просветлити. Неко ће опет засијати божанском и братском љубављу, штитећи и негујући безаштитног. А неко ће добити искушење – да и Господ и сам човек схвате на шта је спреман ради истине.
Ових дана, Срби се сећају рата и суровог НАТО бомбардовања.
Сећамо се једне дубоко хришћанске приче.
Познат је случај Италијанке Валерије која већ годинама после бомбардовања долази у манастир Милешеву. Када је дошла први пут, сатима је стајала пред чувеном фреском Белог анђела и дуго плакала наглас.
Како се испоставило, она је била пилот једног од борбених авиона НАТО-а и једном је била на задатку на небу над Милешевом.
Задатак јој је био да избаци свој смртоносни товар на манастир, без обзира на то што је стар 800 година, јер су у штабу НАТО алијансе сматрали да се ту (и по другим манастирима) крију српски војници.
Али, пред само испаљивање ракета, пред очима јој је севнуо неки светао лик и строго је упозорио да то не ради.
Жена је остала потресена и одустала од задатка. Уместо на манастир, бомбе су бачене на Милешевски до.
У Милешеву је први пут дошла одмах кад је, гледајући слике наших манастира, наишла на фреску Белог анђела и препознала лик који је видела. Бели анђео у ствари је арханђел Гаврило који седи на камену и мироносницама показује празан гроб Христов.
Дошла је тада да се покаје и захвали Анђелу што је одвратио од убилачке намере и греха. И после тога наставила је да долази и даје прилоге за манастир и за конаке.
Тадашњи владика Филарет потврдио је причу. Сећао се да је тада звао стручне службе да дођу да очисте те бомбе.
Сећао се и да Валерија није била једина која је долазила. Долазили су и француски официри, Американци и из других земаља које су нас бомбардовале, чак и амбасадори. Стајали су пред том фреском и кајали се.
Београђанин Душан посведочио је да су 7. маја 1999, кад је погођена амбасада Кине на Новом Београду, сви излози на околним зградама (YBC) попуцали. Једини је остао читав излог у ком је био велики пано са сликом Белог анђела.
За време бомбардовања, у време полетања авиона из ваздухопловних база у Италији, бројни Италијани звали су своје познанике и пријатеље у СРЈ да их упозоре, да јаве да долазе, да се склоне, да се заштите, да јаве коме треба да јаве.
Грчки народ, наш братски и православни, показао се тада као најватренији анђео љубави. Били су нам бољи и ближи од рођене, крвне браће. Као и раније, у Првом светском рату.
И не само током те 1999, већ читавих деведесетих.
Један од најсветлијих примера међу обичним људима мирјанима је и капетан ратног брода, потпоручник Грчке морнарице Маринос Рицудис, који је одбио да бомбардује СРЈ и зато био осуђен на две и по године затвора, изгубивши војну пензију и каријеру.
Свети Архијерејски Синод СПЦ 2018. доделио је Мариносу Рицудису Орден Св. цара Константина, због његове жртвене љубави према братском српском народу, и одбијања да учествује у НАТО бомбардовању Србије 1999.
У Нишу, храбри капетан добио је и своју улицу. Ипак, истиче да су прави хероји у свему томе ипак припадници српског народа.
Срби, а најчешће српска деца, и често целе њихове породице које су остале без заштитника – без обзира из ког краја напаћених српских земаља – били су примани, неговани, помагани и чувани као мало воде на длану.
Наша деца су ишла у грчка одмаралишта и у грчке породице, да се склоне од рата, његових последица, разарања и немаштине.
Неретко су се враћала не само пуна лепих утисака, здрава и препланула, већ и препорођена љубављу и пажњом и поновљена од главе до пете. Често су их помагали и годинама након тога.
Грчки народ и њихова Црква слали су храну, одећу, лекове и медицинска средства, све до чега су могли доћи.
Куповали су и слали као за себе саме, а саосећање и разумевање колико је то вапијућа потреба били су можда и значајнији и драгоценији од саме те помоћи која нам је била преко потребна.
Та братска, самопрегорна, делатна љубав, онда кад је била најпотребнија – била је за нас таква реткост и такав драгоцен светли дар на овој земљи.
Наравно, Срби су тад имали и други неизмеран благослов - нашег најскромнијег међу скромнима, највољенијег међу вољенима - благог оца Патријарха Павла и друге богоугоднике налик њему.
Свима њима нас је Господ крепио и миловао у тој страшној деценији потпуног мрака и мржње који су нас оковали са свих страна.
