Манастир Крушедол – света краљевска лавра

Манастир Крушедол. Фото: СПН Чешка

Пут ка црвеној капији посут је жутим лишћем. Изнад ње се уздиже мала купола с крстом, а између грана пробија се јесење небо. У порти чекају светли зидови, витки чемпрес и звоник чији је облик близак и чешком оку. Долазимо са ходочасницима и заустављамо се пред храмом. Поново Крушедол. Место коме већ припадају успомене, а које ипак при свакој посети открије нешто до тада неопажено.

Током овогодишњег октобарског ходочашћа било ми је дато да овде поново служим Божанствену Литургију, у петак 16. октобра. За свештеника је повратак олтару за којим се већ молио посебно искуство. Са собом доноси нова имена, нове молбе, захвалност и бриге људи који су му поверени. Носимо их са собом чак и онда када су они сами остали код куће. Тако сам у Крушедолу стајао и са својом чешком парохијом у срцу, са нашим Табором и са животима датим ми на молитвено сећање пред Богом.

Након Божанствене Литургије посетили смо и манастирско гробље. Зауставили смо се код гроба недавно упокојеног архимандрита Саве, дугогодишњег игумана ове свете обитељи. Узнели смо молитву за покој његове душе. Наша молба била је уједно и молитвена благодарност Богу и оцу Сави за његову дугогодишњу службу: за то што је ову свету обитељ водио Богу и благовестио Јеванђеље Царства Божијег свима који су овамо долазили. И код његовог гроба наставила се заједница коју смо проживљавали у храму. Љубав и благодарност добиле су облик молитве за човека чија је служба уписана у живо сећање Крушедола.

Фрушка гора је крај саздан од манастира. Између шума и села овде вековима траје молитва која читавом крају даје посебну дубину. Низови овдашњих обитељи су према предању повезани са лозом Бранковића. Управо у овом окружењу добро разумемо српску реч задужбина: дар „за душу“, често храм или манастир основан са жељом да се у њему настави молитва за ктитора и његове ближње. Човек повери део свог земаљског имања месту у коме ће се други обраћати Богу дуго након његове смрти.

Крушедол, света краљевска лавра, спада у најзначајније манастире Српске Православне Цркве. Реч лавра овде означава обитељ од изузетног духовног и историјског значаја. Међу манастирима Фрушке горе Крушедол има посебно место и као породична гробница светих Бранковића. Почетком шеснаестог века основали су га Свети Максим, некадашњи деспот Ђорђе Бранковић, и његова мајка, Света Ангелина. Храм су посветили Благовестима Пресвете Богородице, тајни у којој се људски пристанак отворио доласку Бога у наш свет.

Овде су биле сабране мошти Светог Стефана, Ангелине и њихових синова Максима и Јована. Историја према њима није била блага: при спаљивању манастира 1716. године уништене су и њихове мошти, од којих су сачувани делови који се до данас чувају са поштовањем. Крушедол је постао и место вечног починка српских патријараха Арсенија III Чарнојевића и Арсенија IV Јовановића Шакабенте, као и других знаменитих личности. Његови зидови у себи носе искуство губитака и нових почетака. Молитва му се након пустошења увек изнова враћала.

Унутар храма поглед се природно уздиже ка горе. У куполи је Христос, по зидовима се пружају јеванђељске сцене, међу којима и Крштење Господње. Боје су местимично устукнуле пред временом, али лица остају препознатљива. Под њима стојимо ми, људи данашњице. Током Божанствене Литургије одјекује позив „Горе имајмо срца!“, а све око нас као да му одговара: ликови светитеља, свод, светлост која допире кроз високо постављене прозоре. Човек добија снагу да одбаци све што га притиска и да се узвиси ка горе попут орла.

Управо овде осећам колико се природно национални облик православља може отворити ка његовој васељености. Српска Православна Црква има своје корене у конкретној историји и култури, али њен живот сеже далеко изван граница Србије, у друге европске земље, Америку и Аустралију. У Крушедолу је та ширина блиска и лична. Чешки свештеник приступа истом олтару, савршава исту тајну и исповеда исту веру. Српски светитељи постају и његови ближњи. Такође, и молитва за дом удаљен стотинама километара овде налази своје место.

Ми, православни Чеси, ову блискост можемо разумети кроз сопствену љубав према Светој Људмили и Светом Вјачеславу (Вацлаву). Знамо колико значи када вера уђе у одређени крај и проговори људским ликом. У Крушедолу проговара ликовима Бранковића. Њихова српска прича може да укрепи и нас. Светост се дели, а да човек притом не мора да одложи свој језик нити да заборави одакле је дошао.

Понекад такво спознање донесе сасвим мали детаљ. На доњим деловима епитрахиља, дугачке траке свештеничке одежде која се од врата спушта преко груди, бордо-црвеним концем извезена је молитва светим Бранковићима. Њене речи позивају управо овамо, у крушедолску обитељ. Српски гласе:

 

Приђите, верни, крушедолској обитељи, да видите чудо: мошти светих Бранковића - отац са синовима, мајка са својом децом, заједно у кивотима. Као мирисне руже испуњавају нас благоухањем и уздижу душе ка небу, да кликнемо Богу: Њиховим молитвама, Господе, спаси нас.

Отац са синовима. Мајка са децом. Ове речи ме освајају својом једноставношћу. Иза славних имена и владарских титула појављује се породица. У реликвијарима, који се овде зову кивоти, почивају мошти људи који су имали своје ближње, носили бол и тражили Бога усред стварне историје. Молитва их пореди са ружама. Њихов мирис треба да допре до нас и да подигне наше оборене главе.

Уз одежде са таквим везом изнова постајем свестан колико је хришћанска вера конкретна. Свети Јустин Поповић, ћелијски светитељ и теолог, у предговору своје Догматике подсећа да вечне истине имају свој извор у личности Богочовека Христа. Из Њега извиру као зраци из сунца. Истовремено наглашава да су те истине ушле у простор и време и да у животима светих добијају видљиви облик.

У Христу је Бог ступио директно у нашу људску природу и прихватио је као своју. Постао је оно што смо ми, да бисмо ми по благодати постајали оно што је Он. Христос је постао човек да би сваки човек могао да постане „мали Христос“: да у њему Христос живи, воли и дела. Остајемо јединствене људске личности, а по благодати добијамо удел у Божијем животу. Управо ту тајну обожења и усновљења Богу развија отац Думитру Станилоае: у Јединородном Сину Дух Свети нас уводи у синовски однос према Богу Оцу. У Христу постајемо Његови синови и кћери. И тако Божији живот може да засија у конкретном људском лику, у љубави која дела, прашта и истрајава.

Крушедол је за мене управо такав видљиви пројав невидљивог Духа који живи и делује у Цркви Христовој. Молитва је овде оставила трагове у камену, у фрескама и у тканини свештеничке одежде. И наставља се у људима. Пред кивотом са светим моштима човек се може зауставити, погнути главу, дотаћи га и замолити за помоћ. Тело учествује у молитви заједно са душом. Божија присутност дотиче читавог човека, кога је Христос дошао да спасе.

Посланица Јеврејима говори о „облаку сведока“ који нас окружује. Под крушедолским сводом ове речи добијају готово просторни облик. Око нас су лица оних који су свој пут већ прешли. Пред Богом нисмо усамљени. Свети су наша старија браћа и сестре у вери; њихово заступништво припада животу исте породице у коју смо крштењем примљени. Њихова близина храбри човека који се понекад осећа сувише слабим да учини следећи корак.

Пада ми на памет једноставна слика: дете се спрема да прескочи препреку, а родитељ му пружа руку. Дете се само одважи, али му ослонац другог даје храброст. Слично нам помажу и свети. Њихово сведочанство и молитве подупиру нас у тренутку када треба да се поверимо Богу. И у вези са Кјеркегором говори се о скоку у веру, о одлуци којом се мења начин живота. Православна традиција познаје реч подвиг: духовни труд којим човек одговара на Божију благодат.

Такав труд може имати сасвим обичан облик. Извинити се човеку кога смо повредили. Поново почети са молитвом када нам дуго није ишла од руке. Истрајати поред болесника. Посветити време другоме, иако сами журимо. Управо до тих места нашег живота треба да допре снага коју примамо на ходочашћу. Тамо ће се показати да ли се наше срцо заиста узнело.

Верујем да Крушедол може да освоји и човека који у православни храм уђе први пут. Можда ће се најпре зауставити пред фреском, привући ће га светлост у куполи или лице друге особе која се моли. Не мора одмах разумети сваку реч богослужења. Може овде провести неко време са својим питањем и пустити га да одјекне у простору у коме су већ толики људи тражили помоћ. И за њега су намењена отворена врата и позив да уђе.

Када поново изађемо у порту, јесење сунце обасјава звоник, а на путу испред црвене капије лежи лишће. Предео нас полако враћа даљем путу. У мислима ми, међутим, остају руже извезене на епитрахиљу и речи о душама које се уздижу ка небу. Молим Духа Светог да се то уздизање настави и код куће, међу свакодневним обавезама и људима које ми је Бог поверио. Да у нама нови живот са Христом расте, а поверење задобијено у Крушедолу преточи у снагу за следећи корак.

Горе имајмо срца - и са Христом даље.

СПН је раније писао о Пивском манастиру, једном од ретких светиња у свету која је у потпуности пресељена на нову локацију, за шта је требало 13 година.

Pročitajte takođe