Протосинђел Василије: Да земља наше душе омекша и да род за Царство небеско

Протосинђел Василије током богослужења на Михољској Превлаци. Фото: МЦП

У древном седишту зетских епископа, манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила на Михољској Превлаци код Тивта, у 21. недељу по Педесетници, на спомен Светих отаца Седмог васељенског сабора, Литургијом је началствовао протосинђел Василије, настојатељ ове светиње. Саслуживао је ђакон Лазар Марковић, док су у молитвеном присуству учествовали верници. Богослужбено појање предводиле су сестре са скита Чуда Светог архангела Михаила у Бјелићима.

У литургијској беседи протосинђел Василије тумачио је јеванђељску причу о сејачу и семену, указујући на то да Христос непрестано сеје реч Божију у људске душе. На човеку је, међутим, да ту реч прихвати, да јој омогући да пусти дубок корен и да кроз свој живот донесе плодове љубави и истине.

„И данас, кроз ово Јеванђеље, Господ је бацао сјеме Своје науке у наше душе, кроз сваку ријеч, кроз сваку мисао. Наше душе јесу њиве Божје, које треба ту Ријеч да приме и да она у нашим душама пусти дубок коријен, да чврсто узрасте и да плодове кроз свој живот донесе. А често душа наша бива као тврда земља, од које се одбија свака Божја ријеч. Ништа не пролази дубоко у њу, као камен, као зид који није способан да у себе прими ништа животно“, беседио је протосинђел Василије.

Као што семе не може да расте у земљи која му не пружа услове за развој, тако ни реч Божја не може да преобрази човека ако је његово срце затворено. Протосинђел Василије подсетио је да се понекад догоди да нас дубоко погоди реч беседе, молитва или неки животни догађај. У таквим тренуцима у човеку се јавља снажна жеља да крене за Богом свим својим бићем. Ипак, тај осећај често не траје дуго. Реч Божија тада постаје изазов јер позива на одрицање од сопствене воље, устаљених схватања и удобности.

„Тако наша земља буде и тамо гдје није сасвим тврда, пуна камена, тако да Ријеч Божја не ухвати дубок коријен. И чим дођу мала искушења, кад нам више Ријеч Божја не донесе само утјеху, него тражи од нас и да се одрекнемо своје воље, својих схватања и комфора, брзо се охладимо и вратимо на оно старо“, беседио је настојатељ манастира.

Посебну опасност представљају и свакодневне бриге, страхови и непрестана усмереност на земаљске потребе. Попут трња које гуши биљку, они могу да потисну оно добро што човек прима од Бога и да га удаље од захвалности за дар живота.

Према речима протосинђела Василија, када се душа испуни таквим трњем, човек постепено губи осећај за радост малих ствари и престаје да препознаје колики је дар сам живот. Истовремено, губи из вида и величину Божије љубави, која се открива у Христовом страдању и жртви за спасење човека.

Ипак, беседа не оставља простор за очајање. Чак и када човек препозна да његова душа није добра земља, да је тврда, каменита или обрасла трњем, то није разлог да одустане од духовног пута. Напротив, потребно је стрпљиво радити на себи, уклањати препреке и истрајавати у молитви.

„И опет Господ на крају каже да род доносимо у трпљењу. И ако видимо да наша земља није баш погодна, нећемо одустати. Добар домаћин ће лијепо повадити камење из своје баште, очистиће трње и коров, прекопаће, прериљаће земљу, пођубрити, залити је сузама, пођубрити молитвама плодоносним, и онда у трпљењу чекати вријеме док све то сазри и плод буде готов за брање“, поучио је протосинђел Василије.

Слика вредног домаћина који припрема земљу за сетву открива суштину духовног труда. Промена не долази увек одједном, нити човек може да очекује да ће све његове слабости нестати преко ноћи. Потребни су стрпљење, искреност према себи, молитва и спремност да се поново устане после сваког пада.

Протосинђел Василије је зато нагласио да човек треба да прихвати сопствене немоћи, али да их не користи као изговор за одустајање. Важно је да не обмањује себе, да не губи наду и да стрпљиво чека Господа, који не престаје да сеје своју реч у људске душе.

Јеванђељска поука с Михољске Превлаке тако позива на непрестани рад на сопственом срцу. Као што се плодна земља припрема уклањањем камења и корова, тако је и човеку потребно да се ослобађа онога што га удаљава од Бога. Циљ није тренутно одушевљење, већ вера која се укорењује, расте у трпљењу и на крају доноси плодове љубави, захвалности и доброте.

Како је СПН раније писао, Како је СПН раније писао, Литургија је служена у манастиру Михољска Превлака на празник Воздвижења Часног крста.

Pročitajte takođe