Духовни стуб народа: Годишњица рођења патријарха Павла

Патријарх Павле. Фото: СПН

Патријарх српски Павле, 44. поглавар Српске Православне Цркве, човек чији су живот, смерност и непоколебљива верност јеванђељским начелима оставили неизбрисив траг у савременој историји српског народа. Рођен у време када је свет ступао у велику катаклизму Првог светског рата, патријарх Павле је током читавог свог дугог и испуњеног века био живи пример аскезе, дубоког молитвеног тиховања и неуморног служења Богу и народу.

Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић 11. септембра 1914. у селу Кућанци код Доњег Михољца, у тадашњој Аустроугарској. Његово рано детињство било је обележено тешким личним трагедијама. Пошто је већ у раној младости остао без оба родитеља - оца Стефана, који је отишао на рад у Америку и тамо се разболео, и мајке Ане - о малом Гојку и његовом брату Душану преузела је бригу тетка Сенка.

Одрастање у сиромаштву и сеоском окружењу обликовало је његову природну скромност, али и изражену физичку крхкост која га је пратила током читавог живота. Основну школу завршио је у родном месту, а затим је уписао нижу гимназију у Тузли. Иако је био слабог здравља, показивао је изузетну бистрину ума и склоност ка математици и физици. Међутим, под утицајем породице и сопственог унутрашњег позива, одлучио је да свој пут настави у Шесторазредној богословији у Сарајеву, коју је успешно завршио 1936. Након тога, прешао је у Београд, где је уписао Богословски факултет. Желећи да продуби своје знање и додатно помогне ближњима, упоредо је студирао и медицину.

Други светски рат затекао га је у Београду, где је преживљавао радећи на грађевини и као вероучитељ. Због лоших животних услова и напорног рада, разболео се од туберкулозе, болести која је у то време често била смртоносна. Склониште и духовни мир пронашао је у манастирима Овчарско-кабларске клисуре. Током боравка у манастиру Свете Тројице, а касније у манастиру Благовештење, посветио се интензивној молитви и строгој аскези.

Свестан свог тешког здравственог стања, Гојко Стојчевић је у Благовештењу начинио дрвени крст са изрезбареним речима захвалности за живот који му је дат. Након што се, мимо свих медицинских прогноза, чудесно опоравио од болести, одлучио је да свој живот у потпуности посвети монашком подвигу. Пострижен је у монашки чин 1948. у манастиру Благовештење, добивши монашко име Павле, по апостолу Павлу.

Током наредних година пролазио је кроз све степенe монашког и свештеничког служења, радећи као наставник у богословијама у Призрену и Рачи, а краће време провео је и на постдипломским студијама у Атини, где је изучавао Нови завет и литургику.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, јеромонах Павле изабран је 1957. за Епископа рашко-призренског. Тим чином започео је његов 33 године дуг архипастирски рад на Косову и Метохији, у периоду који је био изузетно тежак за тамошњи српски народ и Цркву.

Као Епископ рашко-призренски, владика Павле је живео крајње скромно у Призрену. Свакодневно је пешачио, возио се градским превозом и локалним аутобусима, одбијајући сваку врсту луксуза или посебне пратње. Лично је обављао занатске радове у епископском двору, поправљао браве, обућу и књиге. Међутим, његова скромност није значила слабост; владика Павле је био изузетно одлучан у заштити светиња и верног народа.

Бележио је свакодневне притиске, скрнављења цркава и гробља, као и исељавање Срба с Косова и Метохије и слао детаљне извештаје Светом архијерејском Синоду и државним властима. Његово присуство међу народом у најтежим тренуцима пружало је огромну духовну утеху и заштиту српској заједници у покрајини.

Након болести патријарха Германа, Свети архијерејски сабор је у децембру 1990. бирао новог поглавара СПЦ. Избор је обављен апостолским жребом, а име Епископа рашко-призренског Павла извучено је из коверте у којој су се налазила имена тројице кандидата са највећим бројем гласова. На трон светог Саве ступио је као 44. Патријарх српски.

Приликом устоличења у Саборној цркви у Београду, патријарх Павле је изговорио речи које су дефинисале читав његов патријарашки рад: „Моје су снаге слабе, ви то знате. Ја се у њих не уздам. Уздам се у вашу помоћ, говорим и понављам, у помоћ Божију којом ме је Он до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена.“

Године његовог патријарашког служења поклопиле су се с најдраматичнијим раздобљем савремене српске историје. Распад Југославије, крвави грађански ратови у Хрватској и Босни и Херцеговини, међународне санкције, НАТО агресија 1999. и сукоби на Косову и Метохији ставили су пред патријарха и Цркву огромна искушења. Патријарх Павле је непрестано путовао, обилазио ратом захваћена подручја, пружао помоћ избеглицама и апеловао на међународну јавност.

У свим својим јавним иступањима патријарх је одбијао било какав политички радикализам. Његова чувена порука „Будимо људи“ постала је морални императив и духовна девиза читавог народа у време када су моралне вредности биле на тешком испиту. Захтевао је праведност, праштање и поштовање сваког људског бића, без обзира на националну или верску припадност, често понављајући да никакав земаљски циљ не може бити оправдање за злочин.

Упркос највишој црквеној позицији, патријарх Павле није променио свој начин живота. Живео је у Патријаршијском двору у Београду на исти начин као што је живео и као епископ у Призрену. Рано се будио, сам је спремао храну, одржавао своју собу, поправљао одежду и обућу. Грађани Београда редовно су га виђали како пешице иде ка Саборној цркви или се вози београдским трамвајима и аутобусима међу осталим путницима.

Његова скромност, духовитост и приступачност учинили су га изузетно вољеним у свим слојевима друштва. Уживао је огроман углед не само међу православним верницима, већ и код припадника других вероисповести, као и међу међународним верским и државним лидерима.

Након дужег боравка на Војномедицинској академији у Београду, патријарх Павле се упокојио у Господу 15. новембра 2009. у 96. години живота. На његовој сахрани у Београду окупило се више од пола милиона људи, који су у потпуној тишини, мирно и с дубоким поштовањем, испратили свог духовног оца.

Сећање на патријарха Павла није умањено проласком времена; напротив, његов живот и даље служи као трајни оријентир, подсећајући српски народ на значај скромности, међусобне љубави, саборности и доследности у данима највећих историјских искушења.

СПН је раније писао о краљу Петру II Карађорђевићу, последњем српском монарху.

Pročitajte takođe