Свети нерукотворени лик Господа Исуса Христа: чудесна прича о Светом убрусу

Спас нерукотворени. Фото: СПН

Празник Иконе нерукотвореног лика Господа Исуса Христа подсећа на један од најдревнијих и најважнијих догађаја хришћанске историје. Он сведочи о првој икони Господа Христа, насталој не људском руком, већ додиром Спаситељевог лица с обичним платном.

Према сачуваном црквеном предању, историја Светог убруса, који се назива и Мандилион, везана је за град Едесу, који се налазио с оне стране реке Еуфрата, и његовог владара, кнеза Авгара. Авгар је боловао од тешке и неизлечиве болести. Чувши за чудеса која је у Јудеји чинио Исус Христ исцељујући болесне, слепе и раслабљене, у кнезу се родила дубока вера да му управо Он може вратити здравље.

Како због тешке болести није могао сам да крене на пут, Авгар је упутио писмо Спаситељу са смиреном молбом да дође у Едесу. Сумњајући да ће Господ моћи да прихвати позив, кнез је са својим гласником послао и вештог живописца Ананију, са задатком да наслика Христов лик и донесе му га, како би гледањем Светитељевог лица олакшао своје патње.

Стигавши у Јерусалим, Ананија је затекао Христа окруженог мноштвом народа. Стао је на један камен и покушао да наслика Његово лице, али му то није полазило за руком. Христово лице је, према предању, исијавало такву неухватљиву благодат да живописац није могао да пренесе Његове црте на платно.

Препознавши намеру и срце дошљака, Господ га је сам позвао к себи. Након што је прочитао Авгарево писмо, Христос је отписао кнезу, похваливши његову веру и обећавши да ће му, након свог вазнесења, послати једног од ученика који ће га потпуно исцелити. Потом је затражио да Му донесу воду и четвртасто платно (убрус). Умивши се, убрисао је своје лице, и на платну је чудесно остао утиснут Његов савршени, пречисти лик. Тај убрус, заједно с писмом, Ананија је однео своме господару у Едесу.

Примивши Свети убрус, кнез Авгар се с вером поклонио лику Христовом и истог часа осетио велико олакшање, а болест се повукла. Убрзо након Христовог Вазнесења, у Едесу је дошао свети апостол Тадеј, који је кнеза и све грађане потпуно исцелио и крстио, чиме је Едеса постала један од раних хришћанских центара.

Да би заштитио светињу, Авгар је поставио нерукотворени лик изнад градских капија, наместо некадашњег идола, издавши наредбу да му се сваки пролазник с поштовањем поклони. Међутим, деценијама касније, један од његових наследника одступио је од хришћанске вере и одлучио да уклони Христов лик.

Сазнавши за то кроз божанско откровење, тадашњи епископ едески ноћу је дошао до капије. Пред икону је поставио упаљено кандило, заштитио је глиненом плочом (ћерамидом), а потом читаво удубљење зазидао циглом и поравнао са зидом. С протоком векова и историјским превирањима, место где је икона била сакривена пало је у заборав.

Мандилион је поново откривен тек у 7. веку, током персијске опсаде Едесе. Епископу Евлавију се у виђењу указало место у зиду. Када су разидали цигле, грађани су затекли задивљујући призор: Свети убрус је био потпуно неоштећен, кандило је и даље горело, а на глиненој плочи којом је икона била покривена пренео се исти такав нерукотворени лик (познат као Света ћерамида). Након што је епископ у литији обнео Свети убрус по градским бедемима, опсада је прекинута и град је спашен.

Вековима касније, у 10. веку, током владавине византијског цара Романа II Лекапина, Едеса се налазила под влашћу Сарацена. Желећи да ту велику светињу сачува у престоници хришћанског царства, цар је склопио споразум са сараценским владаром, понудивши откуп и гаранцију мира за град у замену за Свети убрус и Христово писмо Авгару.

Године 944, 16. августа по старом календару, Мандилион свечано је дочекан у Цариграду. У узвишеној литији предвођеној архијерејима и царевима, светиња је пренета кроз град и положена у цркву Пресвете Богородице, што је Црква установила да се празнује као дан Светог нерукотвореног лика. Неколико деценија касније, у Цариград је из Едесе пренета и Света ћерамида.

СПН је раније писао о Успењу Пресвете Богородице.                 

Pročitajte takođe