Иванковац 1805: Бој који је показао да Османско царство није непобедиво

Бој на Иванковцу 1805. представљао је не само велику победу, већ прекретницу у току устанка, који је тада постао истинска борба за ослобођење и самосталност Срба и Србије. Фото: СПН

Први српски устанак започео је као оружани отпор дахијском насиљу, али се већ током прве две године постепено претварао у много шири покрет за ослобођење од османске власти. Устаници су ослобађали све већа подручја, а њихове победе показивале су да побуна више није пролазан отпор локалним насилницима, већ покрет који озбиљно угрожава поредак Османског царства у Београдском пашалуку.

Зато је Порта 1805. против Карађорђевих устаника упутила регуларну војску. На њеном челу био је Хафиз-паша, који је са снагама из Ниша кренуо према Београду. За српске устанике то је био тренутак у којем је требало показати да ли могу да се супротставе не само дахијама и њиховим одредима, већ и војсци самог Османског царства.

На Иванковцу, код Ћуприје, положаје су заузеле снаге војвода Миленка Стојковића и Петра Добрњца. Устаници су подигли шанчеве и припремили одбрану, користећи предност терена и утврђених положаја. Начин на који су организовали одбрану сведочио је да се устаничка војска већ мењала: од чета које су углавном водиле герилске борбе постајала је снага способна да издржи велики фронтални напад и супротстави се организованој царској војсци.

Битка је почела нападом османске пешадије и коњице. Током целог дана смењивали су се жестоки јуриши на српске положаје. Османске снаге успеле су да освоје један од мањих шанчева, али нису успеле да пробију главну линију одбране. Устаници су, иако изложени знатно јачем противнику, успели да одрже своје положаје.

Борба је имала високу цену и велике губитке на обе стране. У тренутку када је постало јасно да Османлије не успевају да сломе устаничку одбрану, према Иванковцу је с појачањем кренуо и Карађорђе. Његов долазак током ноћи 18. на 19. август додатно је ојачао српске снаге и утицао на даљи ток сукоба.

Османска војска била је принуђена да се повуче према Параћину, а затим да настави повлачење. Победа је имала значај далеко већи од самог исхода једне битке. Српски устаници су први пут у великом сукобу победили регуларну војску Османског царства и показали да царска војна сила није непобедива.

Управо у томе лежи историјска тежина Иванковца. До тада је још могло да се говори о побуни усмереној пре свега против дахија и локалне османске власти. После Иванковца било је јасно да се пред очима савременика развија борба чији је циљ све више био ослобођење од османске власти и обнова српске државности.

Победа је снажно подигла морал устаника и углед Карађорђевог покрета. Истовремено, она је показала да српске снаге могу да организују одбрану, издрже удар бројнијег противника и натерају га на повлачење. Иванковац је тако постао важна школа за даљи развој устаничке војске, али и прекретница у самом схватању могућности ослобођења.

У том смислу, имена Миленка Стојковића и Петра Добрњца трајно су остала везана за ову победу, док је Карађорђево укључивање у завршницу боја додатно учврстило његову улогу вође устаничког покрета. Уследиће нови велики сукоби и победе, међу којима ће већ наредне године посебно место заузети Мишар и Делиград.

Иванковац је, међутим, остао посебан јер је управо ту српски устанички покрет направио велики искорак: од оружане побуне према војно организованој борби против једне од највећих сила тог времена. Победа није донела коначну слободу, али је устаницима дала оно што је у том тренутку било од пресудног значаја – доказ да је могуће победити војску коју је послала сама Порта.

О значају боја сведоче и потоња историографска истраживања. Међу значајним радовима је зборник „Бој на Иванковцу 1805. године“, који је Српска академија наука и уметности објавила 1979. под уредништвом академика Васе Чубриловића. У њему су обрађени различити аспекти битке, од распореда снага и устаничких утврђења до историјских сведочанстава о самом догађају.

Сећање на Иванковац данас се чува на месту некадашњег бојишта код Ћуприје, у оквиру меморијалног комплекса „Шанчеви на Иванковцу“. На том месту се обележавају годишњице битке и одаје почаст устаницима који су у августу 1805. стали на пут османској војсци.

Од Боја на Иванковцу прошла је 221 година, али његов значај за историју Првог српског устанка остаје непромењен. На том месту није извојевана коначна слобода, али је извојевана важна победа која је променила уверење о томе шта је могуће. Срби су показали да могу да се организују, да одбране своје положаје и да поразе регуларну царску војску. После Иванковца борба више није била само устанак против неправде – постала је стварна борба за ослобођење, а Иванковац је остао један од кључних симбола Првог српског устанка.

СПН је раније писао о Врбичкој цркви Светог арханђела Гаврила, по којој је Аранђеловац добио име.

Pročitajte takođe