Живот побеђује: Крајишке судбине које спајају прошлост и будућност

Колона српских избеглица из Хрватске августа 1995. Тада је из својих домова етнички очишћено више од 240.000 Срба. Фото: РТВ

Кроз сусрете са потомцима жртава, преживелима, новинарима, уметницима и младим истраживачима, текст објављен у „Политици“ приказује како сећање на Велики крајишки егзодус и страдање Срба у августу 1995. наставља да живи и више од три деценије касније.

Током овогодишњих дана сећања, од 3. до 7. августа, обележавања су одржана на више места, међу којима су Бањалука, Нови Град, Сводна, Петровачка цеста и Дринић. У средишту пажње били су људи чије су породичне приче на различите начине повезане с прогоном, страдањем и животом после напуштања крајишких крајева.

Један од сусрета који текст посебно издваја догодио се у Новом Граду, где се испред храма Светих апостола Петра и Павла, а потом и на такозваном Мосту спаса на Уни, догодио сусрет с Александром Тепићем, сином мајора Милана Тепића. Његов отац погинуо је у Бјеловару 1991, док је Александар тада имао свега осам и по година. Данас живи и ради у Аустрији, што је у тексту представљено као један од примера животног пута који су многи припадници крајишке генерације и њихови потомци наставили далеко од места из којих су потекли.

Посебно место у причи има и Сводна, где је одржан помен жртвама авионског напада на избегличку колону са Баније и Кордуна. Тамо је описан сусрет с новинаром и дугогодишњим уредником Радио-телевизије Републике Српске Радетом Мутићем, аутором документарног филма „Олујни инферно – Тамо далеко“. Филм је посвећен страдању избеглица и сведочењима која су годинама прикупљана како би се сачували трагови једног од најтежих догађаја из августа 1995.

На Петровачкој цести, код Јањила, пажња је била усмерена на жртве ракетирања српске избегличке колоне 7. августа 1995. Међу присутнима био је и Синиша Латиновић, син резервног поручника Божа Латиновића, али и Душанка Мајсторовић, која је као деветогодишња девојчица преживела напад у којем су погинули њен шестогодишњи брат Јовица, бака Даринка и тетка Мирјана Дубајић. Њен отац Душан, који је преживео напад и тешке повреде, овога пута није смогао снаге да говори пред медијима.

Прича Душанке Мајсторовић у тексту је представљена као једно од сведочанстава о последицама ракетирања избегличке колоне које су преживели чланови породица носили деценијама. Она данас живи у Немачкој са породицом, док њене две ћерке представљају нову генерацију која одраста далеко од простора из којег је њена породица прогнана.

Сећање на „Олују“ ове године започето је у Бањалуци меморијалном академијом „Да се не заборави – марама плава“. На њој је говорила сценаристкиња Наташа Дракулић, која је као шеснаестогодишња девојчица прошла кроз избегличку колону након напуштања Коренице. У свом сведочењу подсетила је и на рођака Душана Дракулића, који је тешко рањен на Петровачкој цести, а касније преминуо од последица тог рањавања.

Текст посебно указује и на то да сећање на крајишко страдање није остало ограничено само на генерације које су непосредно преживеле рат. Као пример издвојен је деветнаестогодишњи Немања Васић из Београда, који нема директно породично порекло из Крајине, али се бави њеном историјом. Он је био најмлађи учесник научног скупа „Република Српска Крајина, 30 година по нестанку“, на којем је представио рад о ангажовању јединице „Вукови са Вучјака“ на територији РСК 1993.

Један од најснажнијих мотива текста јесте прича Спасе Рајића, који је 7. августа 1995. на Петровачкој цести изгубио двоје деце, деветогодишњег Жарка и једанаестогодишњу Невенку. Он ове године није био сигуран да ће моћи да присуствује парастосу, јер се на исти датум очекивало рођење његове унуке. Његов син Ненад рођен је две године после трагедије, а сада је његова породица добила још једно дете.

Управо тај догађај у тексту добија снажну симболичку поруку. Човек који је на исти датум изгубио двоје деце нашао се пред избором између одласка на место њиховог страдања и дочека новог живота у породици. Избор да буде уз сина и снају у тренутку рођења детета представљен је као сведочанство снаге породице да, упркос најтежем губитку, настави живот.

Све те људске приче, како се истиче у тексту „Политике“, повезује једна заједничка нит: прогон и страдање нису прекинули породичне везе, сећање и настојање да се истина пренесе новим генерацијама. Од потомака крајишких породица који данас живе широм Европе, преко преживелих и сведока, до младих истраживача који се нису ни родили у време „Олује“, памћење о августу 1995. наставља да се преноси.

Порука која се из ових сведочења издваја јесте да култура сећања није само враћање на прошлост. Она представља и начин да се очувају имена жртава, породичне приче и историјско памћење, али и да се покаже да живот крајишких Срба није нестао с њиховим прогоном. Управо супротно, приче о потомцима, новим породицама и младим људима који истражују прошлост показују да се живот наставља и да сећање може да буде део тог наставка.

СПН је раније писао да је у цркви Светог Марка у Београду служен парастос за погинуле у "Олуји".

Pročitajte takođe