Сава Мркаљ добија Спомен-кућу у родном Сјеничаку

Спомен-кућа Саве Мркаља у Сјеничаку. Фото: Епархија гроњокарловачка СПЦ

Изградња Спомен-куће Сави Мркаљу у његовом родном Сјеничаку у току је благословом Архиепископа горњокарловачког Герасима и уз помоћ верног народа. У порти храма Преподобне мати Параскеве – Свете Петке до сада су изведени значајни грађевински радови, међу којима су постављање нове дрвене кровне конструкције, изолациони, лимарски и кровопокривачки радови.

Овај пројекат има посебан значај јер се спомен-кућа подиже у месту у којем је 1783. рођен Сава Мркаљ, један од најзначајнијих српских филолога с почетка 19. века. Његов животни пут био је испуњен образовањем, научним интересовањима и настојањем да српски језик и писмо приближи народу, али и великим личним страдањима која су обележила његове последње године.

Мркаљ је прву писменост стекао у родном Сјеничаку, а школовање наставио у Плашком, где је 1799. завршио клирикалну школу. Потом је радио као учитељ у Госпићу, да би школовање наставио у Загребу и Пешти. На студијама је изучавао филозофију и математику, а познавао је немачки, латински и француски језик, док је разумео и грчки и хебрејски.

У времену у ком је српски писани језик био оптерећен сложеним правописним системом, Мркаљ је уочио проблем који је имао непосредне последице по образовање. Посебно је запажао да деца тешко усвајају читање из текстова које нису разумела и да у тадашњој црквеној ћирилици постоји више знакова него гласова у српском језику. Из таквих запажања развила се његова замисао о поједностављењу писма.

Најзначајнији плод тог рада била је књижица „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“, објављена у Будиму септембра 1810. У њој је Мркаљ изложио реформу српске ћирилице и настојао да писани језик што непосредније повеже са говором. Своје разматрање завршио је речима:

Значај овог дела убрзо је препознат и ван круга у којем је Мркаљ непосредно деловао. Његове идеје имале су снажан утицај на Вука Караџића, који је у „Писменици сербскога језика“ из 1814. навео да за српски језик не може употребити другу азбуку осим Мркаљеве, јер је „за серпски језик лакша и чистија“. Вук је касније наставио и довршио реформски посао, али је Мркаљ остао његов важан претходник и један од људи који су поставили темеље те реформе.

Мркаљев живот, међутим, није пратио величину његовог интелектуалног дара. Године 1811. замонашио се у манастиру Гомирју, где је добио име Јулијан и постао јерођакон. Манастир је напустио 1813, а потом радио као учитељ у Бовићу, Карловцу и Далмацији. Године 1817. објавио је „Палинодију дебелом јеру“, дело у којем се осврнуо на сопствене раније ставове о реформи писма.

Последње године његовог живота биле су обележене тешким душевним стањем. Боравио је у болници у Карловцу, а потом је пребачен у Беч. Управо тамо га је посетио Вук Караџић. Мркаљ му је предао и свеску са својим песмама, која је сачувана и сведочи о његовом књижевном дару. Сава Мркаљ преминуо је у Бечу 1833.

Иако је његово име временом остало у сенци Вуковог, допринос Саве Мркаља историји српског језика и писма не може се занемарити. Он је међу првима систематски указао на потребу да се српска ћирилица прилагоди гласовном систему језика и да се писмо поједностави тако да буде приступачније народу. Због тога његово дело представља једну од важних карика у развоју модерне српске писмености.

Сећање на Саву Мркаља настављено је и у новијој историји српског народа на просторима Баније и Кордуна. У Топуском је 17. марта 1990. основано Српско културно друштво „Сава Мркаљ“, с циљем очувања српског језика и ћириличног писма међу Србима у Хрватској, као и очувања и унапређења културе српског народа на тим просторима.

Друштво је издавало месечник „Српски глас“, али и значајна дела из српске културне и историјске баштине. Међу њима су се нашли ново издање дела Манојла Грбића „Карловачко владичанство“, као и „Песме и списи“ Саве Мркаља, које је приредио професор Жарко Ружић. На тај начин име великог филолога из Сјеничака није било само назив једног удружења, већ је постало симбол настојања да се очувају језик, писмо и културно наслеђе српског народа.

СКД „Сава Мркаљ“ установило је и књижевну награду „Браћа Мицић“, која је додељивана у Мајским Пољанама код Глине, месту у којем су детињство провели Љубомир и Бранислав Мицић, познат као Бранко Ве Пољански. Награда је додељена свега три пута: 1993. књижевнику Јовану Радуловићу, 1994. песнику и књижевнику Николи Вујчићу, а 1995. песнику Ивану В. Лалићу.

Рад друштва прекинут је 1995, у време прогона српског становништва током хрватске војне операције „Олуја“. Ипак, престанак рада једног удружења није значио и престанак сећања на човека чије је име носило. Наслеђе Саве Мркаља наставило је да живи кроз његова дела, кроз проучавање његовог доприноса српском језику и кроз настојања да се његово име сачува у местима из којих је потекао.

У том смислу, изградња Спомен-куће Сави Мркаљу у Сјеничаку представља више од подизања једног објекта. Она је покушај да се на месту Мркаљевог рођења трајно обележи живот и дело човека који је својим знањем задужио српску културу. Чињеница да се она гради у порти храма Преподобне мати Параскеве – Свете Петке додатно је повезује са духовним и историјским трајањем српског народа на овим просторима.

Из Црквене општине позвали су све људе добре воље да помогну наставак радова и довршетак пројекта, захваливши свим досадашњим приложницима који су својим радом и материјалном помоћи допринели његовој реализацији. Тако се данашњим напорима наставља оно што су претходне генерације покушавале да сачувају – сећање на Саву Мркаља, његово дело и културно наслеђе које је оставио српском народу.

За наставак радова и довршетак Спомен-куће прилози се могу уплатити на жиро-рачун Црквене општине у Требињи: RAIFFEISENBANK AUSTRIA D.D., IBAN: HR 0824 8400 8110 5558 675, SWIFT: RZBHHR2X. Адреса: СПЦ у ХР, Епархија горњокарловачка, Црквена општина Требиња, Радићева 14, 47000 Карловац.

СПН је писао о обележавању славе Војске Србије – Светом Стефану Високом.

Pročitajte takođe