Академик Радмило Маројевић одржао предавање у Никшићу

Академик Радмило Маројевић у Никшићу одржао предавање ”Љубишини коментари Његоша”. Извор и фото: Библиотека ”Његош” Никшић

У четвртак, 30. јула, на Тргу слободе у Никшићу, уприличено је предавање академика Радмила Маројевића „Љубишини коментари Његоша“.

Модераторка вечери била је књижевница Милица Бакрач.

Радмило Маројевић, један од најугледнијих српских филолога, слависта, русиста и његошолога, рођен је у Моракову код Никшића.

Током богате академске каријере предавао је на бројним универзитетима у земљи и иностранству, а аутор је више од двадесет књига и стотина научних радова, међу којима посебно место заузимају истраживања живота и дела Петра II Петровића Његоша.

Маројевић је истакао да је идеја за настанак књиге „О издањима и коментарима Горског вијенца“ сазревала годинама и да представља резултат његовог дугогодишњег научног рада посвећеног Његошу.

Посебан акценат ставио је на Љубишино издање „Горског вијенца“, приређено на латиници за српске католике у Далмацији, као и на његов допринос приближавању Његошевог језика и мисли тадашњим читаоцима. Маројевић је подсетио да Љубишини коментари представљају не само објашњења речи и израза већ и драгоцено сведочанство о начину на који се Његошево дело читало и тумачило у другој половини 19. века.

Он је нагласио велики значај Стефана Митрова Љубише за правилно читање и тумачење дела Петра II Петровића Његоша.

Истакао је да је Љубиша први досљедно читао Његошеве текстове у изворној ћириличној графији и да је његово коментарисано издање „Горског вијенца“ од посебног значаја.

Маројевић је навео примјер Андрије Стојковића, који је променио изворни наслов Његошевог спева „Шћепан Мали“ у „Лажни цар Шћепан Мали“, истичући да речи „Лажни цар“ нису Његошеве.

Посебно је нагласио да су за разумевање Његоша важна и Љубишина друга дела, нарочито „Приповијести црногорске и приморске“, јер садрже бројне паралеле које помажу тумачењу Његошевог језика и времена.

Маројевић је додао да је Љубиша био Његошев млађи савременик и практично једини коментатор који је живео у истој епохи, због чега његови записи имају изузетну вредност.

Он је казао да је, након Стефана Митрова Љубише, најзначајнији допринос тумачењу „Горског вијенца“ дао Видо Латковић, који је 1952. године приредио први обимни збирни коментар дела.

Латковић је систематизовао дотадашња тумачења, настојећи да издвоји најтачнија објашњења, а када није био сигуран, наводио је и различита или супротна мишљења.

Посебно је нагласио да је Латковић преузео чак 19 Љубишиних коментара, уз мање измене, док је коментаре Нићифора Дучића користио знатно ређе.

Тиме је показано да су Љубишина објашњења, нарочито о крвној освети, обичајима и друштвеним односима, остала незаобилазна у проучавању Његошевог дела.

Маројевић је најавио ново, критичко издање „Горског вијенца“, које ће садржати монографску студију „Његошев десетерац“ и бити објављено у издању Службеног гласника у Београду.

Маројевић је препоручио да читаоци проуче коментаре Љубише, Решетара и Вида Латковића, нарочито када је реч о тзв. „тамним местима“ – стиховима који су изазивали различита тумачења. Навео је да је у свом критичком издању „Горског вијенца“ (2005) сабрао и размотрио та спорна места, нудећи и сопствена решења за нека од њих. Поред ових аутора, препоручио је и коментаре Николе Банашевића, због вредних књижевно-поетичких тумачења, као и Слободана Томовића, који доноси богословска и филозофска објашњења.

Посебно је нагласио да је Решетаров коментар незаобилазан јер пружа драгоцен увид у то како је један Његошев савременик разумео стихове „Горског вијенца“, упркос појединим историјским грешкама које садржи.

Раније је СПН писао како је роман о љубави и радости представљен у српској цркви у Ници. 

Pročitajte takođe