Рукавица у лице српском народу: Владика Николај или Симеон Драшкић?

Рукавица у лице српском народу: Владика Николај или Симеон Драшкић? Фото: СПН

У трећој сезони се, поред историјских и већ познатих ликова, појављују и нови ликови, од којих је један посебно негативно привукао пажњу гледалаца.

У питању је лик Симеона Драшкића, црквеног великодостојника, који је у суштини фиктивна личност. И то не би било проблематично да серија није контекстуално смештена у период српске историје у ком све околности упућују да је у питању заправо свети владика Николај Велимировић, који је у овој серији приказан, најблаже речено, срамно. Али, хајдемо редом...

Серија „Сенке над Балканом“ редитеља Драгана Бјелогрлића представља остварење које је кроз године привукло велики број гледалаца. Прва сезона је почела с емитовањем још 2017. године на РТС- у. Друге две сезоне емитоване су на Новој, што већ само по себи говори доста.Да серија као таква мора имати већински антисрпски наратив.

Смештена између два светска рата у Краљевини Југославији, тачније периоду1921-1940, серија самим тим приказује много историјских линости и догађаја, који су значајно утицали на историју нове државе.

Публика углавном истиче да су пролазили кроз различите фазе током гледања серије – одпотпуног одушевљења до дубоког разочарења.

У првим епизодма прве сезоне акценат је стављен на Беле Русе и генерала Врангела, који после револуције долазе у Београд. Своје мишљење о серији је тада дао и покојни професор с Филолошког факултета Универзитета у Београду, Андреј Тарасјев.

Професор Тарасјев је сам по себи био врло сталожен, продуховљен и црквен човек, који је волео да говори о том периоду када је руска емиграција дошла и боравила у Београду предвођена генералом Врангелом. Он се много бавио и Руском Заграничком Црквом, митрополитом Храповицким и светим Јованом Шангајским.

Будући да су Бели Руси у тим првим епизодама прве сезоне приказани као распуштена, наоружана банда, која никоме не полаже рачуне и тргује хероином,професор се у једном свом тексту врло пристојно изразио како то није историјски веран и тачан приказ Белогардејаца – нашта су га Бјелогрлић и још један сценариста извређали.

Притом, не сматрамо да је спорно имати уметнчку слободу према наративним форматима, ако су жанровског типа. Проблем је када се таква остварења позивају на историчност, што је и овде био случај.

Истовремено, ни Бјелогрлић ни сценариста Дејан Стојиљковић нису историчари.

Мада, Стојиљковић јесте писао књиге које су историјска фикција, каквом се– унеку руку – може сматрати и ова серија.

Ту је главни проблем и то што ће одређена група људи на основу те серије доносити закључке мислећи да је то историјски тачно.

Сценаристи и редитељ се нису оградили од тога јасним обавештењем да је серија фикција и да је било потребно да се неке ствари прикажу погрешно због заплета.

Како серија одмиче, Белоградејци нису тако лоше приказани као у почетку.

Већина гледалаца се судећи по коментарима на друштвеним мрежама слаже како је серија у суштини добра, ако се направи отклон од историјских чињеница и посматра само као фикција. Исто тако, мноштво гледалаца сматра да је прва сезона најбоље урађена док су друге две сезоне слабијег квалитета. Ту поново ваља напоменути то, да је прва сезона емитована на РТС-у , док су друге две емитоване на Новој С.

Бјелогрлић током саме серије са сценаристима води рачуна да се нико не наљути и да му нико ништа не замери, али нажалост – нема таквог обзира према СПЦ. Осим тога, наравно да нису успели: замерили су се не само Русима, већ и Македонцима.

Ту се опет показало да публика углавном не види разлику између историјске серије и фикције, а нико се није, макар формално, оградио од тога.

У суштини, усерији су сви приказани мање-више лоше и кроз преувеличавање декаденције. Што, опет, не би био птоблем да је наглашено да серија није историјска, него фиктивна.

Људи који желе да сазнају какво је заиста друштво било тог времена, требало би да прочита роман Бошка Толкина „Теразије“. Роман је аутентичан зато што је писан баш у том времену и није све, као у овој серији, приказивано као црна хроника.

Серија има и добрих момената и врхунске глумце, али највећа замерка патриотског дела српског друштваје та да серија фалсификује и сече српску историју у ползу других народа, у овом случају Хрвата и Македонаца.

То видимо у другој сезони када се говори о атентату на Краља Александра, где је врло лепо приказана веза између Македонаца и усташа тог времена, иако су Македонци у првој сезони приказани романтичарски. Изузетно је упечатљива сцена када Павелић даје „Фауста“ вођи македонских револуционара. Гетеов "Фауст" као симбол деструкције у шта се у серији и претвара деловање њиховог покрета. Тај македноски револуционарни покрет и има само за циљ да убије краља и направи хаос.

Серија има и неколико маестрално приказаних сцена.

Веома је лепо приказан лош однос према солунским добровољцима након рата, затим сцена у којој Мустафа Голубић тера у кафани музику да свира „Марш на Дрину“. Или када Калуђер, који је иначе приказан као аморална личност, Македонцу каже реченицу: “Ви од мене хоћете да учествујем у убиству српског краља, осветника Косова?”

Ваља напоменути да Бјелогрлић током снимања прве две сезоне серије још није тако активно кренуо у своју сопствену политичку кампању.

А то нас доводи до најлошије и најпроблематичније сезоне серије, нарочито у односу према СПЦ – треће сезоне. За почетак, на крају сваке епизоде наглашено је које су то локације на којима им није дозвољено снимање серије, што раније није био случај.

Читава трећа сезона је Бјелогрлићева метафора за Србију каквом је он данас види. У једној сцени један режисер продаје своју камеру зато што не жели да снима по вољи власти. Ипак, Бјелогрлић није дошао до тога. Ово је ипак серија с једним од највећих буџета у историји наше кинематографије.

Публика такву употребу серије није прихватила с одобравањем. Углавном се људима не свиђа када се политика на тај начин меша с уметношћу или, у овом случају, забавом, судећи по коментарима на интернету.

Људи исто тако не пристају на моралну уцену у смислу да се подразумева да сви који су против режима аутоматски морају да подрже ову серију – моглису се чути и такви коментари. Главни проблем, према мишљењу гледалаца, представља то што се Бјелогрлићев политички ангажман овде претвара у памфлет.То, по мишљењу публике, серију чини досадном, такво мишљење је например заступљено у подкасту Поп Стандард.

У трећој сезони најспорнији је сценарио, који је у суштини постао обична антисрпска пропаганда.

Трећа сезона се отвара причом о конкордату, где историјски иду тачне реченице, како је конкордат био једна од највећих криза у Југославији.И тада је СПЦ, заједно са својим народом, као и током недавне литијске кризе у Црној Гори, изашла на улице и одлучила да све људе који су гласали за конкордат избрише из својих редова.

У народу се прочуло да је патријарх отрован и та чувена крвава литија била је молебан за здравље патријарха Варнаве.Патријарх умире у 56. години у ноћи 23. на 24. јул 1937. истог дана када је усвојен и конкордат. Људи шокирани тиме што се десило излазе на масовно на улице.

Свима присталицама конкордата је, исто тако, забрањено да присуствују сахрани патријарха Варнаве.

СПЦ је тврдила да конкордат даје предност католицима у односу на друге вероисповести што се већ две године касније испоставља као сасвим тачно. Ту ваља истаћи и каснији однос самог папе и Ватикана према Павелићу, Степинцу, њиховим усташама и злочиначкој творевини званој НДХ. Папа је отворено подржавао геноцид који се вршио над српским народом широм те злочиначке творевине.

Историјски, ту крваву литију предводио је касније канонизовани светац, Николај Велимировић. Крвавом је није учинио владика Николај, већ издајничка држава и полиција која је претукла вернике и свештенство. Литија је ишла од Саборне цркве до Храма Светог Саве. Скуп је проглашен забрањеним, што је после искоришћено као разлог за премлаћивање учесника литије.

У серији видимо глумца Љубомира Бандовића, који глуми верског лидера, који у првој епизоди треће сезоне држи говор против конкордата. Његов лик у серији приказан је физички идентично владици Николају, који је предводио крваву литију. Носи идентичан крст као владика Николај и његова одећа указује на то да је он неки црквени великодостојник. У серији се не каже да је он владика, али све остало у серији упућује на то.

Даље долазимо до његовог имена: Симеон Драшковић.

Он је фиктивни лик, који носи духовно име родоначелника династије Немањића, светог Симеона Мироточивог, што је исто веома важно. Симеон Драшкић, који је у серији приказан као владика Николај, представљен је као нека мешавина вође криминалног картела и самог ђавола.

Приказан је с крвавим рукама, као месар док сатаром сече месо. У првој епизоди одмах добија коверту са парама. У серији је прави криминалац и рекеташ. Његов син бива уплетен у убиство монаха, што је приказано изузетно карикатурално.

Још једно место на ком су се режисер и сценаристи одали да је у питању Владика Николај, јесте приказивање антисемитизма у серији. Антисемитизам је нешто што сви другосрбијанци заједно с непријатељима нашег народа приписују светом Николају Велимировићу. У самој серији, он има сукоб с неким Јеврејом, коме он каже у серији како су он и његов народ убили Христа.

Главна порука његовог говора против конкордата била је „смрт свима који нису верници СПЦ“, што дефинитивно нити је историјски тачно, нити је такав говор заиста постојао, нити је постојала таква оптужба против СПЦ.

Затим следи спајање тог наратива са стварним историјским наративом, где сам Бандовић у интервјуу каже како Симеон Драшкић подсећа на неке данашње црквене великодостојнике. Што је, ако се узме као ишта више од личног мишљења једног глумца, отворена пропаганда против СПЦ.

Порука је, самим тим, та да Црква ради данас оно што је тада радила. У једном делу заробљавају се жене, које су сматране вештицама, носе се бакље што треба да представи спаљивање тих жена. То је нешто што СПЦ никада није радила у својој историји.

Део јавног мњења врло је огорчен по питању треће сезоне и сматра да је то један незапамћени скандал. Најружније можда од свега је што ни Бјелогрлић, нити нико из његовог тима није имао храбрости да каже да је то владика Николај.

Сви други ликови престављају неке историјске личности, само је тај Симеон Драшкић изопштен, а све указује на то да је заправо да је он владика Николај.

Предводи покрет против конкордата, који је предводио владика Николај. Сам лик је представљен буквално као ретко моћан криминалац, који чак има и своје паравојне формације. Пуца на полицајца.

Тај његов покрет у серији приказан је попут Богомољаца које је предводио владика Николај. Толико је заправо сличности, да се не дају порицати.

Дошли смо до недопустиве ситације: да се у једној серији блати и каља углед човека за кога свети Јустин Поповић сматра да је највећи Србин после светог Саве, и човека кога цела православна (а и шире) васељена сматра једним од највећих богослова 20. века.

А у исто време се, рецимо, код Такера Карлсона у емисији говори толико позитивно о владици Николају и његвом лику и делу.

У серији је приказан онај лажни објективизам српске стране: „Ако су други народи приказани лоше, ми морамо бити приказани најлошије“.

Осим што је то вероватно серија с једним од највећих буџета у историји и што је теже  набројати глумце који не глуме, него оне који глуме у њој, Нова С, која је емитује, свакако је оценила отворено антисрпски наратив ове сезоне, због чега је и приказује. Тај велики буџет вероватно значи и то да се рачуна одлазак серије на друга тржишта.

С друге стране и на РТС-у се у исто време емитује серија „Зваћеш се Врвара“, која на једнако ужасан начин описује деловање СПЦ. То је одвојена тема за неки други текст.

Суштина је да СПЦ нападају и режимски режисер Лазар Ристовски и опозициони режисер Драган Бјелогрлић.

Дошли смо до тога да су неважна и занемарљива једино осећања, па и права СПЦ и њених верника. Све друге групације се поштују и имају права. И не смеју се стављати у контекст у какав је убачена СПЦ.

Таквим серијама се већински православном српском становништву гура прст у око и баца рукавица у лице. Дошли смо до тога да се група самопрозваних интелектуалаца изругује светитељима и проглашава нашу Цркву злочиначком, као неки други квазиинтелектуалци из региона, који би свакако оценили такав наратив.

Шта је следеће што ће се омаловажити у неким будућим серијама?

Наш народ не каже узалуд„кад Србин хоће да буде објективан, он пређе на страну непријатеља“. Тај тобожњи „објективизам“, у ком група људи хоће да докаже да смо, макар на Балкану, сви ипак подједнако криви за све што нам се десило јесте зло које само у нашем народу односи толико жртава. И слободно можемо рећи далекосежно. Јер, онда, у њиховом наративу ипак испада да смо ми, као највеће жртве, ипак криви највише.

А зашто је онда толико људи међу нама који се тако односе према сопственом народу и Цркви?

На крају, остаје питање како је могуће да лик и дело владике Николаја Велимировића више цене људи у свету него поједини његови сународници?

Тај одговор ће поједини режисери и сценаристи морати да потраже у делима самог Владике Николаја. Можда ће их то подстаћи и дати им инспирацију за неко истински уметничко остварење, а не памфлет, којим ће покушати да се макар мало оперу и искупе пред својим народом.

Раније је СПН писао о дволичном понашању Архиепископа Елпидофора према СПЦ.

Pročitajte takođe