Сусрети с Пресветом и њено чудо док птице плешу над храмом

У реду ка Часном појасу. Фото: СПН

Нама, рођеним Београђанима, Београд је ако не најлепши, онда сигурно један од најлепших градова на планети. Још је и лепши у мају, кад је пролеће на врхунцу, све буја, зелени се, а летња жега још није почела. И све, чак и вечерња тама – или баш вечерња тама, има посебну боју и опојан мирис који не постоји нигде другде, ни у једно друго годишње доба. Само у пролеће.

Постоји ли лепше време да нас посети сама Богомајка и да се поклоните њеној светињи – Часном појасу који је сама саткала и носила о струку док је носила нашег Спаситеља?

Хронично с мањком времена, решила сам да се упутим светињи после прилично интензивног радног дана, још једног у низу. Одморивши се, окрепивши се и дорадивши још понешто што нисам стигла током радног времена, или бар - времена које је тог дана изгледало као заокружена целина – села сам у такси и пошла на Врачар.

На платоу пред храмом Светог Саве, где нас све очекује Небеска Царица и једина реликвија преостала из Њеног пресветог живота, нашла сам се око 23.15. Ред се отегао готово до саме улице, дијагонално од храма.

Толико о томе да ће ноћу бити мања гужва - али то ме није обесхрабрило.

Стајем у ред и почињем да посматрам и фотографишем. Храм, дугачки ред суграђана који чекају, оне који се враћају од храма поред нас и „просјаке“ који су се као на метром одмереним, прецизним растојањима, распоредили поред реке људи која тече ка храму. И мада знам да су професионалци, ипак дајем прилог.

Траже, имам Божјом милошћу то што имам, дајем – колико знам да ми неће недостајати.

Око мене у реду – људи свих узраста. Баш мале деце у ово доба нема, али младих је баш много. Врло младих – младих у старијим разредима основне школе, средњошколаца и нешто старијих. Другови, другарице, групе, парови – али не само млади. Иза нас је породица, средовечни родитељи и двојица синова. Млађи је средњошколац, старији можда прва-друга година студија.

И то ми је баш занимљиво – цела породица дошла је на поклоњење, с децом узраста кад могу и да одбију. И то баш радује и греје душу. Питам их да ли би хтели да говоре о томе шта им значи долазак Часног појаса, а они с осмесима кажу да се радују. Питају за кога и кад чују име нашег медија, распитују се даље.

Одговарам на питања, објашњавам. Они захваљују, постављају још нека питања о нама, али радије не би да говоре и да се сликају. У реду.

И тада схватам да сам изненађена брзином којом се ред креће. И као да сам се тек сад сетила да око Врачарског платоа постоји и град, гледам око себе. Поред платоа од Звездиног стадиона ка граду пролазе на десетине, ако не и стотине мотоцикала, друга возила, навијачи...

Престоница је врло бучна у свако доба дана и ноћи. Само саобраћај у центру довољан је да нас из мирнијих четврти држи будне током целе ноћи. Међутим, иако јасно чујем градску буку и вреву, из неког разлога – она ничим не омета моје размишљање и припрему за сусрет с Оном која је виша од васцеле творевине.

Заиста се осећа некакав необичан спокој, као да су човек и сва његова чула умотани у најмекши, најнежнији покривач, паперје или облак. И чим сам том осећају, тој паперјастој мисли дала облик – погледала сам навише, ка крстовима велелепног храма Светог Саве, као да ми је неко рекао „види, види“.

И, на трен изнова сам изненађена тиме колика је то зграда – у коју је блаженопочивши патријарх Павле желео да сваки Србин, где год да је, уложи бар по један динар. Која је грађена више од сто година. Која је изграђена  упркос свим препрекама и искушењима.

Само по динар, од сваког Србина, где год да је – да би ово заиста био заветни храм свих нас.

А од те мисли, моје мисли узносе се даље и више, ка Онима који су вечни. И затварам очи, а тамо – и даље видим обрисе храма, на позадини неба. На небу.

Тај трептај траје тачно толико – трен ока. А  затим отварам очи.

А тамо – птица.

Јасна, светла тачка на поноћном небу, која двапут маше крилима – као да хоће да ме увери да не гледам слику, статичан призор – а онда наставља да лебди у једној тачки уз сами крст на главној куполи!

А онда, појављује се још једна. Њих две, као у кореографији, почињу да круже око крста, на истој висини и не мењајући удаљеност – као да играју, а онда, као да хватају термале, без махања крилима, лебде, па се тако непомичне полако уздижу ка небу око главног крста... Као да њихове путање описују ружу ветрова над заветним храмом.

Очарана, осећајући дамаре радости која ми лагано убрзава пулс, мало од узбуђења, мало од страхопоштовања пред Оном која нас све под том куполом очекује – подижем телефон да снимим тај плес, и ја, и синови породице која је иза мене.

И даље покушавамо да препознамо да ли су голубови или су галебови. Повелики су за голубове. И крила су им другачија.

Уто се појављује човек који живи у непосредној близини храма и каже:

С осмехом на лицу, пратимо их како клизе по небу. Понављам у себи последњи стих из Псалтира, који ми се сам од себе појави у мислима кад год имам задовољство да видим нешто слично.

„Све што дише нека слави Господа!“

И заиста, само заиста камени људи не би били дирнути таквим тренутком. Бујно пролеће, свеж, лаган поветарац, опојан мирис дрвећа, поноћно-плаво небо с нешто светлијим облачићима и јасан, таман, бескрајан простор иза.

Схватате да време протиче, да вечност (по)стоји и јесте, а да се неке ствари – иако су у времену – ипак одвијају ванвременски.

И одједном, нешто прелепо – и очекивано и неочекивано у исто време. И опет, као у некој предивној кореографији. У истом тренутку, као да се скривало негде у самом поноћном небу, бљеснуло је јато птица - као пупољци који се одједном отворе, сви у исто време!

Као играчи који прате солисте, јато је полетело око прве две птице.

И ту већ схватам да је до улаза у храм остало још само пар стотина метара.

Са свог места изнад главног улаза посматрају нас Спас Нерукотворени, свети Сава и свети Симеон Мироточиви. Обарам поглед и обраћам им се у мислима. За молитве и за милост.

Време је да се и коначно припремим за сусрет са светињом. Питам се да ли ћу икад бити спремна и достојна да се сусретнем и с Оном која нас је све благословила да дођемо да јој се поклонимо. Достојна Њеног заступништва пред Њеним Сином, достојна Његове милости. Поново осећам трепет од те помисли и враћам мисли на садашњи тренутак.

Људи около веома су тихи – све време су били такви. Чак и разговарајући у реду, некако... Као да се нису чули, мада сам их чула. Сада, очигледно је да се ћутећи припремају за сусрет са светињом.

Господин преда мном веома је смирен и сталожен, али очигледно и врло присутан. Све време ћути. Његова благо погнута глава и став пун поштовања не може се заменити ни са чим другим. Он се моли.

Поново сам дирнута. Стајао је све време тако скромно и тихо, а сад, кад је погао главу... Заиста упечатљиво. Све што ме окружује.

А иза бљештавих светала у храму, кроз главна улазна врата, већ јасно видим мозаик лика Богомајке с Младенцем у крилу. И с осмехом је поздрављам и хватам себе с очима пуним суза које ми муте вид.

Не прекидајући молитву, сагињем се и вадим мараму из ранца, стављам је на главу. Припремам прилог који од свег срца желим да дам за храм, за манастир, за монахе... Да што више људи може да дође до светиње која мења животе, да се братство са што мање земаљских брига моли за све нас у Богородичином врту Свете горе!

И хватам себе да од узбуђења све теже артикулишем мисли у јасне реченице. Пењем се уза степенице, већ улазим у храм, већ сасвим замућеног вида. Трудим се да контролишем сузе дисањем. Целивам икону Богомајке с Часним појасом и полазим ка самој светињи.

Господин који се молио испред мене с непомућеном сталоженошћу поклања се и целива светињу. И мени се наклања, узвраћам...

И најзад сам ту, пред светињом и пред Њом! Мада знам да сам све време била пред Њом, да сам јој се обраћала с молбама, с ускомешаним мислима, осећањима... Молим да ми опрости због тога.

Крстим се, целивам кивот, и тог тренутка желим да га зарглим и стегнем из све снаге, као да стежем све оне који више нису са мном и све оне који не желем да ме никад напусте.

Стајем над Часним појасом само секунду, ни поглед нисам избистрила, а свештеник ми већ руком показује да кренем ка њему и пружа ми тракицу. Остављам прилог и прихватам светињу обема рукама. У том тренутку, постајем свесна да су ми образи и врат обливени сузама.

Наклоном се захваљујем и грчевито стежем на груди освештану траку. Погнуте главе, бришем сузе, да не привлачим пажњу и не реметим мир око себе. Мислим на оне с којима ћу је поделити. Молим се за њихово здравље, за то да дуго буду са мном.

И све остало некако је прошло као што су оне птице летеле око крста – без икаквог напора, без махања крилима, вођене невидљивим нитима. Без икакве тежине. Јер, уз Божју помоћ, чак и кад си у муци – све ти је по снази, ма како да је тешко.

Стајем у још један ред да целивам икону Богомајке с младенцем, остављам имена. Кући крећем с иконом и књигом.

Пролазим поред реке људи која наставља да чека да се сусретне са чудотворним појасом који је опасивао Богомајку док је носила Спаситеља у утроби.

Седам на клупу у парку да продужим тај непоновљиви тренутак свог живота. Сусрет с Богомајком. И мада знам да се нисмо растале, желим још да удишем тај опојни поветарац и пролеће у ноћи с поноћ-плавим небом.

Читам у књизи о чудесима Часног појаса стих из Песме над песмама који се односи на хаљине Богомајке:

И кроз осмех помишљам "ваистину!" и гледам навише. Очи ми се срећу с једним погледом и ту започињем разговор с једном женом, која је млађа него што ми се на први поглед учинило. Некако је озбиљна, мада су јој очи насмејане.

Сведочанство чуда из прве руке

Села је на клупу поред мене, а ја сам је понудила чашом воде. Као да сам знала, понела сам флашу минералне воде и пластичне чаше, не знајући колико ћу чекати. Мислила сам, можда ће и неко око мене бити жедан.

Кликнуле смо одмах, јер сам осетила некакву радост код ње, готово да се могла опипати. Питала сам, мада сам знала – јесте, била је да се поклони Часном појасу.  

Прихватила је воду и захвалила. И реч по реч, разговор је почео да тече. Откриле смо неколико сличности и провеле неко време у пријатном разговору, можда пола сата.

Рекла ми је, она је прво чудо Часног појаса доживела 2011, чак се и не сетивши од свега осталог да се помоли за то што се догодило. А то јој је сачувало живот.

Каже, молила се за нешто сасвим друго, а десило се да је страст која је дуго мучила и које није могла да се ослободи ни уз помоћ лекова – после само једне молитве била као руком однесена. Од следећег јутра, никад више није осетила ни жељу, нити је „повукло“ да запали цигарету. Није ни помислила на то, мада је годинама била страствени пушач. И здравље јој се знатно поправило.

Растале смо се, пошто ми је рекла да се обавезно у самоћи помолим и целивам појас пре него што легнем. Тако сам и урадила. Прочитавши акатист, пољубила сам икону и траку с Часног појаса, додирнувши њом очи и чело.

И да ли је зато што сам спавала необично спокојно и устала ретко одморна, или због нечег другог, тек – сутра увече успела сам да прочитам једно упутство под шкиљавом сијалицом у кухињи, без наочара. А дуго већ не разабирам никаква слова без својих „микроскопа на очима“.

И чврсто верујем да ту неће бити крај.

СПН је раније писао шта нашим суграђанима значи долазак Часног појаса у Србију.

Pročitajte takođe

Сусрети с Пресветом и њено чудо док птице плешу над храмом

Чекајући у реду који се отегао дужином целог Врачарског платоа гледам око себе – на браћу и сестре у Христу који чекају са мном. Схватам. Не сусрећем се само с Пресветом.

Реч наших суграђана: по чему је овај Спасовдан посебан?

Питали смо суграђане по чему је ова Спасовданска литија била посебна. Сви су рекли: по великом благослову - Часном појасу, који нас опет походи после више од шест векова.

Освајач светских олимпијских медаља предводи Спасовданску литију 2026.

Матурант Математичке гимназије Андреј Дробњаковић, освајач бројних светских медаља из природних наука, носиће Часни крст на Спасовданској литији у Београду.

Данас се слави и чудотворац и исцелитељ Јефрем Неамакријски

Православни верници 18. маја прослављају и преподобног великомученика Јефрема Неамакријског, светитеља познатог као чудотворца и исцелитеља.

Како је света Ирина привела хиљаде људи хришћанству

Црква 18. маја (5. по старом), слави свету великомученицу Ирину, царску кћер која је, према предању, привела десетине хиљада људи хришћанској вери.

Како је Свети Јаков победио мађионичара и привео га Христу

Православна Црква 13. маја по новом (30. априла по старом) календару прославља светог апостола Јакова Заведејева.