Серафим Роуз – стуб православља у Америци

Свети Серафим Роуз. Фото: СПН

Јеромонах Серафим (Сан Дијего, 13. август 1934 — Платина, 2. септембар 1982), световно Јуџин Денис Роуз био је јеромонах Руске православне заграничне цркве (данас у саставу Руске православне цркве), духовни писац, аутор бројних теолошких радова који су имали велики утицај на православни живот у Америци и изазвали велико интересовање у Русији.

Рођен је у протестантској породици. По завршетку средње школе са одличним успехом, 1952. уписао је колеџ у Помони, недалеко од Лос Анђелеса, где је студирао филозофију.

Роуз је 1956. открио да је хомосексуалац у писму свом блиском пријатељу са колеџа, Лоренсу Мекгилверију.

Потом је његова мајка открила његову оријентацију и приморала га да потражи помоћ психијатра.

Године 1956. након завршетка колеџа, отишао је на Академију за оријенталне студије у Сан Франциску, где је студирао компаративну анализу религија.

Тамо је изучавао различите духовне школе: хиндуизам, будизам, јудаизам и суфизам и др. и то на изворним језицима. Тамо је магистрирао.

Након посете руске православне цркве Саборне радости свих који Тугују у Сан Франциску, раскинуо је са будизмом и почео да изучава православну духовност, учио руски језик и проучавао православну литературу.

Године 1961. је напустио Академију за оријенталне студије у Сан Франциску. У фебруару 1962. године примио је православно крштење, Руске заграничне православне цркве. Био је духовни син Светог Јована Шангајског.

Након крштења, упознао се са потомцима руских емиграната дипломске православне Богословије и заједно су објављивали билтен „Православни гласник“.

Убрзо су отворили продавницу православних икона и књига — једну од првих у САД, која је убрзо постала један од духовних центара руског православља у Америци.

Јуџин је интензивно проучавао руски и црквенословенски језик, био је чтец у цркви.

Дипломирао је на Православном теолошком факултету у ​​Сан Франциску.

Године 1970. замонашио се и узео име Серафим у част Светог Серафима Саровског.

У манастиру, који је назван Манастир Светог Германа Аљаског у част светом Герману Аљаском, наставио је да објављује православне новине, пише и објављује дела духовног, образовног и теолошког садржаја.

Од 28. новембра 2000. године, манастир припада Епархији западноамеричкој Српске православне цркве.

Отац Серафим Роуз био је изузетно активан у мисионарском раду.

Својим проповедима и богословским радовима заступао је истинитост учења православне вере и погрешног модерног духа и свих модерних порока.

Он је први амерички православни свештеник који је повезан с патристичком традицијом Цркве.

Свети Оци Цркве и испосници, нарочито монашке заједнице у Русији Валаама и Оптине, имале су пресудног значаја у његовом духовном формирању.

Умро је 1982. године, у својој 48. години, од болести.

Роуз је у почетку свог монашког живота укрстио путеве са још једним стубом православља у Америци – Светим Јованом Шангајским.

Тако ће и Роуз следећи његове стопе бити убројан у ред православних светитеља.

Открио је православље преко Руске православне цркве ван Русије у њиховој саборној цркви у Сан Франциску, заједно са својим пријатељем Глебом Подмошенским. Роуз се преобратио 1962. године, а њих двојица су приметили епископа (сада Светог) Јована Максимовича (Шангајског и Санфрансишког, п.п.) који је служио у катедрали.

По благослову епископа Јуџин и Глеб су 1964. године отворили књижару при храму и примили монашки постриг 1968. године.

Отац Серафим је био познат по томе што се залагао за пуноћу неразблаженог православља у Новом свету.

Међу његовим списима су „Православље и Религија будућности“, „Место блаженог Августина у Православној цркви“ и „Душа после смрти“, које је све објавила његова сопствена штампарија братства Светог Германа Аљаског.

Најважније у последњем тому је његова промоција идеје „митарстава“, концепта да се душа након смрти суочава са својим гресима у процесу саморазумевања.

Иако је проглашено јеретичким од тађашњег ђакона Лева Пухала у његовој контраексплозиви онога времена Душа, тело и смрт, учење наилази на подршку Митрополита Јеротеја Влахоса и, наравно, Светог Јована Шангајског.

У насталом теолошком сукобу између учења оца Серафима и денунцијације ђакона Лева, синод РПЗЦ је стао на страну оца. Серафима и рекао Пухалу да се смири и повуче, рекавши да таква сигурност о каквој је Пухало говорио није могућа.

Свака анализа његове трајне вредности мора узети у обзир време у којем је живео. Као верни син Руске Православне Заграничне Цркве, он је учествовао у свим снагама и слабостима своје цркве у то време. Подсетимо се да је, када је Роуз живео, Хладни рат између Америке и Империје зла (погрдни назив за СССР на Западу, п.п.) заиста био веома хладан и многи су очекивали да ће комунизам наставити да шири своје пипке широм света и да завлада светом.

Роузова верзија православља носила је осећај приличне опкољености, неке врсте менталитета бастиона, јер се очекивало да ће „светско православље“ на челу са отпадничком Московском патријаршијом постати марионета комунизма остављајући РПЗЦ и њене пријатеље саме. Историја је показала да су таква предвиђања погрешна.

Са падом комунистичког Берлинског зида 1989. такви страхови сада изгледају прилично застарели, а они (попут Роуза) који су предвиђали скору превласт „црвених“ делују као паничари и, на одређени начин, глупи очима данашњице. Таква је „генерал после битке“ ретроспектива.

Роуз није делио само слабости своје помесне цркве, већ и њене снаге.

Односно, имао је храбрости да сведочи истину ма колико она била непопуларна и да настави са верношћу чак и ако је пут којим је крочио био усамљен.

Такву храброст и поштење не треба потцењивати, посебно данас када православни начин убрзано постаје непопуларан, а наш пут обећава да ће постати још усамљенији.

Коначно, у свом служењу отац Серафим је говорио о „православљу срца“ као једином могућем приступу Богу, ближњем, Цркви и свету који превазилази политичке и јурисдикцијске свађе. Знао је да се може волети онај с ким се не слаже и бити љубазан и нежан према свима. Љубав и акрибеја (или строгост) нису две близаначке компоненте вечно зараћене дихотомије, већ су своју срећну комбинацију нашле у животу оца Серафима.

Охрабрује што се Америка све више окреће православљу и што ће људи имати још једног великог светитеља на кога ће моћи да се угледају.

Свети Оче Серафиме моли Бога за нас!

Раније је СПН писао о конференцији о јединству Цркве у Атини. 

Pročitajte takođe