Сима Игуманов, отац и добротвор српске омладине и сирочади

Сима Андрејевић Игуманов. Фото: Српско задужбинарство

Сима Андрејевић Игуманов остао је упамћен као један од најзначајнијих добротвора и задужбинара Старе Србије. Захваљујући његовом труду и материјалној жртви подигнута је Призренска богословија, из које су потекле генерације свештеника и учитеља не само у јужној Србији, већ и у Босни и Херцеговини и Црној Гори.

Рођен је 30. јануара 1804. у Призрену. Рано је остао без родитеља, па је прешао да живи код брата Аксентија, игумана манастира Светог Марка изнад села Кориша на Косову и Метохији. Управо по братовом звању добио је надимак Игуманов, по ком је остао познат у народу.

Још у младости показао је изузетну пословну способност. У фабрици за производњу бурмута брзо је постао ортак, а трговину дуваном развио је у Цариграду, Одеси, Кијеву и Београду. Иако је стекао велико богатство, живео је скромно и аскетски, сматрајући да материјална добра треба ставити у службу народа и Цркве.

После смрти супруге и јединца сина, одлучио је да усвоји сву омладину свог краја и још снажније се посветио добротворном раду. Схвативши је да је образовање једини пут за опстанак Срба под османском влашћу, 1871. оснива чувену Призренску богословију, која касније постаје духовни и национални центар Срба у Старој Србији.

Основао је и Задужбину Симе Игуманова Призренца у Београду и тестаментом одредио да њоме управља Српска Православна Црква.

Преминуо је пре 144 године – 24. фебруара 1882. у Призрену. Сахрањен је у манастиру Светог Марка изнад села Кориша на Косову и Метохији. 

Народ је на његов гроб доводио болесне, верујући у његову светост и молитвено заступништво.

Средствима задужбине подигнута је 1938. Игуманова палата на Теразијама у Београду, дело архитеката Бранка и Петра Крстића. На врху зграде била је постављена скулпторска композиција „Сима Игуманов са сирочићима“, рад Лојза Долинара. Када је постављена, 1939, бронзана статуа била је висока 3,7 м и приказивала је животну мисију добротвора.

Међутим, с доласком комуниста на власт, а конкретно 1950 - уклоњена је, вероватно из идеолошких разлога. Кад су је уклањали, нису много водили рачуна о очувању, а било је и намерних оштећења. Неки њени делови заувек су уништени. Неко је склонио сачуване делове у зграду Патријаршије где су чекали да се поново појаве на светлу дана деценијама.

Кад су се идеолошке страсти мало смириле и архитектонска струка добила на тежини - 1977. лепота палате Игуманов је призната и понела је статус културног добра. СПЦ палату добија натраг 1991, Задужбина је обновљена и данас испуњава своју мисију у складу с вољом Симе Игуманова. А конкретно - приходом од издавања палате стипендирају се ученици и студенти с Космета, али и обнавља Призренска богословија.

Током бурних деведесетих, откривено је да су у Призренској богословији сачувани гипсани калупи скулптуре, те се дошло на идеју о њеној обнови. После 71 године, и тридесет година после покретања иницијативе за враћање, лепа композиција је обновљена и враћена на кров палате Игуманов 23. априла 2021. Тиме је и симболично обновљено сећање на једног од највећих српских добротвора.

Тиме је исправљена историјска неправда према добром и примерном српском добротвору, чији живот остаје пример како се стечено богатство може претворити у трајно добро за народ, просвету и Цркву.

СПН је раније писао о Владимиру Матијевићу и његовој супрузи Паулини. То двоје супружника без деце одгојило је и одшколовало на десетине хиљада српских сирочића у Краљевини Југославији, а и касније.

Pročitajte takođe