#Мисли наглас: Паметни се стиде успона усташтва и подршке државе екстремизму

Зомбиленд у Ријеци. Фото: jutarnji.hr

Хрватска треће деценије 21. века постаје место где друштвени токови и тенденције (поново) престају да имају било шта заједничко са хришћанским коренима на којима је узникла и израсла читава европска цивилизација. Међутим, као и у Европи – мада на својствене начине који се само на први поглед разликују од оних у Европи – Хрватска све даље одлази с пута умерености, а усудићемо се да кажемо и светлости разума и људскости.

О хришћанским вредностима да и не говоримо. Није први пут да их без много муке остављају за собом.

У хрватској десничарско-шовинистичкој помами, поново су Срби постали – мада реално никад нису ни престали бити – „коријен свих хрватских проблема“ и они које треба „на врбе“.

Од Пољуда у Сплиту, преко концертних дворана у Ријеци, до Трга у Загребу, последњи догађаји повезују спорт, музику и отворени шовинизам, уз минималну или никакву институционалну осуду у Хрватској. И да, то се покушава камуфлирати као „здрави национализам“. Или не – ипак је то „домољубље“ (а на хрватско „домољубље“ претходних времена имамо сјајна сећања, сведочанства и подсетнике).

Током утакмице Хајдука и Славена Белупа, навијачка група Торцида је скандирала „За дом спремни“ и „Убиј Србина“, што су забележили хрватски медији, уз оцену да је реч о инциденту који превазилази навијачки фолклор (?!). Чак и они хрватски медији, од којих многи с тешком муком крију симпатије према усташтву. А наравно да има и таквих који их и не крију.

Ипак, упркос јасним снимцима и сведочењима, реакције надлежних остају на нивоу најава.

Истовремено, Ријека (која није, рецимо, Шибеник или Сплит), постала је ново жариште сукоба симболике и порука. Уочи концерата врлог „глазбеника“ Марка Перковића Томпсона у Дому младих, у граду су осванули плакати са снажним антифашистичким порукама.

На једном од њих пише „У Ријеци знамо шта се догодило. Смрт фашизму, слобода народу“, уз фотографије Томпсона и Габријелеа Д’Анунција са подигнутом десном руком и укрштеним очима. Подсећање на Д’Анунција, италијанског националисту који је 1919. окупирао Ријеку (Фјуме) и успоставио парадржавну власт, јасно указује на историјске корене идеологија које се данас, у мање или више измењеном облику, поново појављују у јавном простору.

На другом постеру стоји порука да грађани нису угњетавани од Срба, миграната или такозване родне идеологије, већ од капитализма, патријархата и различитих „вођа“, уз питање ко се богати, а ко трпи насиље. Фотографије плаката објавила је иницијатива „Уједињени против фашизма“, чији су чланови већ раније, током Томпсоновог наступа на дочеку хрватских рукометаша у Загребу, развили транспарент са истом поруком.

У том светлу, подржали бисмо следећу изјаву из организације "Уједињени против фашизма", који кажу следеће:

"У друштву у којем се тридесет година суставно избјегава озбиљна антифашистичка едукација, а повијесни ревизионизам постаје дио службеног дискурса, посљедице су видљиве: екстремна десница све је гласнија, говор мржње све присутнији, насиље све учесталије, а политичке је одговорности све мање.

Уједињени против фашизма нагласила је да нећемо бити таоци оних којима одговара да рат никада не заврши. Док јавности сервира спектакл и приче о успјеху, власт руши правну државу, распродаје и суставно уништава земљу, а друштво дестабилизира и поларизира."

Било је и појединачних реакција као што је шарање Томпсонових плаката спрејом.

Упркос томе, сами концерти у Ријеци протекли су уз покличе „За дом спремни“, подизање деснице и истицање националистичке симболике, уз ограничене полицијске интервенције. Полицијска управа Приморско-горанска најавила је појачане мере безбедности, укључујући аудио и видео снимање, али је изостала јасна порука да је таква симболика неприхватљива.

Кулминација је уследила у Загребу, на дочеку рукометаша, о ком смо писали и ми. Тамо је Томпсонов наступ изазвао регионалне реакције. Уместо дистанцирања, подршка је стигла из врха власти, од самог премијера Пленковића.

И министар Гордан Грлић Радман спољних и европских (?!) послова, бранио је избор извођача и програм, оцењујући догађај као „обогаћен дочек“ и тврдећи да је тиме „спашен образ нације“. 

Истовремено је себи дозволио упућивање политичких порука о Србији, добросуседским односима, европским вредностима и „сусједима“ од којих „им“ (нам) зависи приступ ЕУ, што је додатно појачало утисак контрадикторности између прокламованих принципа и праксе.

Са своје стране, у своје име, можемо рећи само да им лично можемо захвалити уколико нас спрече у тој (погибељној) намери. Јер прихватити „европске вредности“ давно је постало једнако одбацивању хришћанских вредности.

Међу последњима које су потпуно отворено почеле да се одбацују је и антифашизам. Мислимо на онај истински, не овај европски најновији – декларативни, који зависи од ситуације и актера. А некад сасвим и одсуствује.

У том светлу, можемо само додати да жалимо што су гласови разума као онај организације "Уједињени против фашизма", нажалост, све малобројнији у јавном простору Хрватске.

Сви ови догађаји, посматрани заједно, указују на образац отворене не само релативизације, већ и промоције екстремизма, у кем се усташка симболика представља као део традиције или емоционалног израза, док институције остају пасивне или пружају отворену подршку. Од стадиона до државних манифестација, граница прихватљивог се помера, а говор мржње и историјски ревизионизам добијају простор у јавном животу без стварних последица.

Остаје само да се упитамо, да ли је цела Хрватска колективно крочила на пут без повратка? Јер, како каже народна пословица - ко с нечастивим тикве сади, о главу му се лупају. И да се молимо Богу да разум, некаквим чудом, ипак надвлада.

СПН је писао о томе како су стотине хиљада Хрвата на Томпсоновом концерту зиговале у заносу.

Pročitajte takođe