#Мисли наглас: Хрватски спорт и усташка песма у истој реченици

Још једна усташка оргија са свеопштим одобравањем у Хрватској. Фото: Дамир Крајац, Кропикс

Прослава спортског успеха хрватске рукометне репрезентације претворила се у још један јасан сигнал да се у Хрватској границе између спорта и (усташке) идеологије свесно бришу. Славље након пласмана у полуфинале Европског првенства добило је политичку и историјску димензију оног тренутка кад су се у свлачионици, после освајања бронзе, зачула песма Марка Перковића Томпсона.

Реч је о композицији која се у јавности дуго препознаје као симболички омаж усташама ликвидираним након Другог светског рата, посебно у контексту Блајбурга. Кроз религијску и патетичну симболику, песма рехабилитује припаднике злочиначке усташке војске и представља их као жртве, игноришући историјски контекст и размере злочина које је њихова идеологија произвела.

Да у овом случају није реч о случајном избору песме, потврдио је и саборски посланик Миро Буљ, који је снимак из свлачионице објавио на друштвеним мрежама уз поруку у којој успех репрезентације директно повезује са формулацијом „били су за дом“. Тај израз недвосмислено се наслања на усташки поздрав и идеолошки корпус Независне Државе Хрватске.

Управо ту нестаје свака могућност релативизације. Када се усташка симболика отворено подржава из политичког простора, а спортски тријумф користи као параван за идеолошку поруку, више није реч о осећању или традицији (?!), већ о свесној и злонамерној нормализацији једне од најмонструознијих злочиначких идеологија од настанка света.

И упркос томе што је градоначелник Загреба отказао дочек на ком је требало да пева усташки назови-певач, одиозна личност сумњивог певачког талента, позната под надимком Томпсон - у неку руку из целе ујдурме излази као морални победник.

Не само да су га знојави репрезентативци звали после утакмице из свлачионице, урлајући без слуха његове гадости и захтевали да им он пева на дочеку, већ су редом почели да дају афирмативне изјаве о горе споменутој срамоти која се ничим не да избелити.

Руководство њиховог савеза правило се да „није одавле".

Чуло се те да је „пјесма 'Ако не знаш што је било' незванична химна“ те репрезентације, те да су они „тренирали уз његове пјесме“ и да им „оне дају мотивацију“, али да су истовремено они „спорташи и немају ништа с политиком“ (?!?)... И да „воле његове пјесме и иду на концерте, али их политика не занима“... Озбиљно?!

Укратко, све то заиста вређа и ум и интелигенцију. Утолико више што добар део тих несрећних рукометаша Хрватске носи чиста српска презимена. И то је оно што ужасава и толико пута виђену причу у нашој историји само још једном потврђује.

Да не дужимо, отказан је дочек у главном граду. Власт у Загребу није хтела Томпсона, Сплит се понудио, а рукометаши рекли „или Загреб или ништа“ – и тако је дочек на улицама с концертом одиозног крештала у лику Томпсона отказан. Али, зато их је примио премијер Андреј Пленковић, а касније је влада Хрватске, о изненађења, интервенисала да се он ипак појави.

И просто нас без текста нас остављају изјаве појединих хрватских спортиста (садашњих и бивших).

Никша Калеб изјавио је нешто што се сваким словом противи разуму и логици - јер Перковић није „раније" певао којешта. Он баш сада и на рачун проблематичних текстова и порука доживљава практично невиђен узлет у својој „певачкој" каријери. Љубо Вукић, човек с „чистим хрватским" именом и презименом, изјавио је да „воли Томпсонове пјесме и да иде на концерте, а да га политичке игре не занимају". За његово добро, надамо се да ће га амнезија добро служити доживотно.

Да још једном истакнемо очигледно.

За српски народ и за историјску истину, усташки покрет није ни мит ни жртва, већ идеолошки и практични извршилац нарочито свирепог геноцида. Сећате се, као што Јевреји имају термин Холокауст, тако историјска наука препознаје и термин Србицид за оно што се са Србима догађало у пакленим раљама НДХ.

Управо тај режим је организовао логор Јасеновац, масовна стратишта у Јадовном, Пребиловцима и на Пагу, систематски истребљивао Крајине, Херцеговину, Подриње, и отварао јединствене логоре за српску децу, у којима су малишани умирали од глади, болести и системског насиља.

Не заборавимо и 1400 поименично познатих католичких свештеника и опатица који су директно учествовали у свирепим убиствима српских цивила свих узраста.

Додатну тежину случају даје чињеница да је Европска рукометна федерација већ раније забранила извођење Томпсонових песама на првенству управо због њиховог идеолошког садржаја.

Ипак, забрана у арени није спречила да се иста порука пошаље из свлачионице, а затим и из политичког врха, уз отворену подршку јавних личности. Питамо се, да ли ће Европска рукометна федерација одредити било какве санкције Хрватској, пошто друге спортске федерације умеју „мушки“ да одрежу и за много мање?

Мада, истини за вољу, нисмо баш виђали казне Хрватској за овакве ствари.

Оно што се у хрватском јавном дискурсу често представља као „патриотско славље“, а што смо имали прилике да гледамо и током новогодишњих празника, масовно, по местима јавних окупљања – од кафића до тргова – за жртве и потомке жртава има јасно име: рехабилитација усташтва.

Усташтво – осим што је зло и примитивно – изгледа да је целом дужином „кичменог стуба“ срасло с јавним простором и личностима Хрватске чак и у 21. веку.

Јер, кад се злочиначка идеологија и прошлост славе одиозним песмама, снимцима и политичким порукама, онда не да није реч о инцидентима, већ о систему вредности који се без устезања промовише у земљи чланици Европске уније.

Pročitajte takođe