#Мисли наглас: Туристи у Ватикану и прикљученија у Риму - 2. део

Иако нисмо почашћени фотографијом сусрета архимандрита Ивана Сидора и "митрополита" Бориса, имамо једно важније фото једног важног догађаја из 2019: "архимандрит" Борис (како га је назвао Е. Думенко, поглавар ПЦУ) љуби руку Ивану Сидору у Кијеву, приликом

 А сад, да се вратимо оној менталној белешци одраније.

„Опредијељеност“

Једна и једина од ствари које су „монтенедији (монтенегрински медији)“ по нашем дубоком уверењу, преписали из саопштења тзв. ЦПЦ, која не изгледа баш сасвим као једно од осталих описаних прикљученија – делује као да је верно представљена, бар делимично.

Делује, јер не знамо ни ту шта се заиста догађало, да ли је тај сусрет био планиран или не, и каква су тачно „промишљања“ поделили „митрополит“ Борис и његов саговорник, с којим је „њихов сусрет у Риму добио посебан лични и братски карактер“.

И једино с тог сусрета, колико смо успели да видимо, нису нас почастили фотографијом.

Тај саговорник је „истакнути украјински црквени и друштвени дјелатник, теолог и педагог, доктор теолошких наука...“ протојереј Иван Сидор из (неканонске) ПЦУ.

С тим истакнутим „дјелатником“ се, по писању медија, „митрополит“ Борис познаје још из Кијева, где је студирао на Кијевској православној богословској академији, где је Сидор професор.

У виду малог екскурса, треба објаснити још нешто, за сваки случај: та установа никад није била део канонске Украјинске Православне Цркве (раније УПЦ Московске Патријаршије). И то можемо додати међу своје мисаоне белешке.

До 2019, кад је на запрепашћење православног света Цариград одлучио да ипак уручи Томос Православној Цркви Украјине (ПЦУ), та академија припадала је расколничкој структури у Украјини – УПЦ КП (УПЦ Кијевска Патријаршије) – која се од канонске УПЦ (тада УПЦ МП) отцепила почетком деведесетих година. После тог 5. јануара 2019, постала је део ПЦУ.

Тако да „архиепископ и митрополит црногорски“ није стекао ни канонско образовање, такорећи. Од расколника у Украјини 2016. добио је чин архимандрита, што је још једна мисаона белешка коју треба направити.

И зато, разумљиво је да се питамо каква су то искуства и мисли („промишљања“) могли да размене о „изазовима православља и међусобне сарадње православних цркава“ ученик и његов професор. А колико је занимљиво сазнати шта су за њих тачно изазови, а шта сарадња и којих конкретно „православних цркава“ да и не говоримо.

Сигурни смо да би нам то сазнање отворило читав један нови свет. Из маште.

Тек, видимо да су у тзв. ЦПЦ заиста „опредијељени“ – баш како су пренели из саопштења, нема збора.

Толико су чврсто опредељени да су изгледа сасвим заборавили да је због саслужења с „митрополитом“ Борисом – сам новопроглашени поглавар ПЦУ из Кијева морао и званично да се извињава.

А коме?

Можда нећете поверовати, али ни мање ни више него Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију (Радовићу). Да, из Српске Православне Цркве!

Тада, 25. јуна 2019, извињење из врха ПЦУ у писаном виду митрополиту Амфилохију донео Јевстратије Зорја, који у ПЦУ тог тренутка носи звање „Архиепископа черниговског и нежинског“.

Суштина писма је у томе да су желели да, како пишу у извештају на свом сајту, „увере митрополита Амфилохија да ПЦУ има црквено и канонско општење искључиво са оним Помесним Православним Црквама које су у општењу са Васељенском Патријаршијом, и ни са ким другим“.

У том писму, сам Епифаније Думенко, поглавар ПЦУ, Бориса Бојовића назива „'архимандритом'“.

Да, добро сте прочитали: свештени чин Бориса Бојовића у том тренутку сам Епифаније Думенко ставио је под наводнике. Тј. глава ПЦУ, којој припада професор Сидор, с којим се „митрополит“ Борис срео у Риму, лично пише писмо архијереју канонске СПЦ у Црној Гори и стављајући „архимандрита“ Бориса под наводнике. Значи, не признаје му тај чин, мада га је Борис примио од структуре која је Томосом из Цариграда подведена под његов, Думенков омофор.

Целокупан текст тог писма може се наћи на сајту саме ПЦУ.

Наравно, слична питања још како се могу поставити у погледу каноничности и самог поглавара ПЦУ Думенка, који је писао наведене редове, јер до данас није јасно ко је њега и његове „архијереје“ и „свештенство“ рукоположио и како.

Мада, постоје неки наводи са самог Фанара којима се, не баш канонски уверљиво, покушава дати каноничност припадницима клира ПЦУ од којих не мали број никад није видео никакво рукоположење.

И, после свих тих прикљученија, може се рећи да најзад долазимо и до питања живота актера ових догађаја. Нешто се мора написати и о томе да би форма жанра коју смо одабрали – „Живот и прикљученија“ – била потпуна.

(Наставиће се... Следећи пут, говорићемо о занимљивим моментима из биографија актера.)

Pročitajte takođe