Топ-10: Свети о односу Цркве према власти - култ истине, не култ власти

Црква у односу на земаљску моћ. Фото: СПН

Однос Цркве према власти у хришћанском предању никада није био однос слепе покорности, али ни однос сталног бунта. Он се темељи на јасној хијерархији вредности у којој је Бог апсолутни извор власти, а свака земаљска власт има смисао само уколико служи истини, правди и спасењу човека.

Управо зато Свето писмо истовремено позива на поштовање поретка, али и поставља јасну границу иза које послушност престаје да буде врлина.

Апостол Павле у Посланици Римљанима пише:

„Нема власти да није од Бога; а које власти постоје, од Бога су установљене“ (Рим. 13, 1).

Те речи често се тумаче као безусловни позив на послушност, али постоји граница и исто апостолско предање даје и кључ за разумевање те границе. У Делима апостолским, када су апостоли позвани да престану да проповедају Христа, јасно и недвосмислено одговарају:

„Треба се већма покоравати Богу него људима“ (Дела ап. 5, 29).

Овим је постављен основни хришћански принцип: власт је од Бога само док не тражи од човека да се одрекне Бога, истине и савести.

Светоотачко предање те принципе није ублажавало, већ их је продубљивало.

На мало другачији начин, Свети Игњатије Богоносац нас поучава:

„Хришћани не руше државу, него је својом молитвом држе да не пропадне“ (Посланица Поликарпу).

Он нам тиме показује да молитва и духовна подршка поретку, када је он праведан, нису противречност хришћанској савести, већ начин очувања реда и мира.

Свети Јован Златоусти, говорећи о власти у Тумачењу Посланице Римљанима истиче да апостол Павле није рекао да је сваки владар добар, него да сам поредак власти постоји ради спречавања безакоња, док лична злоупотреба власти не може имати оправдање пред Богом.

„Власт је дата ради поретка, а не ради безакоња. Када она служи злу, престаје да буде од Бога.“ (Тумачење Посланице Римљанима)

Свети Василије Велики још одлучније каже:

„Тиранија је зло које настаје онда када власт више не служи правди, него себи.“

У истом духу, блажени Августин поставља питање које је постало класично у хришћанској политичкој мисли:

„Ако се уклони правда, шта су царства ако не велике разбојничке дружине?“ (De civitate Dei, IV, 4).

Та светоотачка логика прелази и у српско духовно искуство, које је настајало у историјским околностима честих неправди, насиља и тираније.

Петар II Петровић Његош је, сажимајући и библијско и народно искуство, записао стихове који су постали морални суд над сваком силом без правде:

„Вук на овцу своје право има,
ка тирјанин на слаба човјека.“

Али Његош ту не стаје. Он одговорност не пребацује само на тиранина, већ је ставља и на човека:

„Ал тиранству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија.“

Ту није реч о позиву на хаос или безакоње, већ о сведочењу да је човек дужан да се злу супротстави онда када оно постане систематско.

Српски црквени ауторитети новијег доба настављају исту линију, без прекида и без противречности.

Свети Николај Жички (Велимировић) јасно каже:

„Власт без правде је најопаснији облик безбожништва.“

И даље додаје:

„Боље је трпети неправду од људи, него чинити неправду по наређењу власти.“

За њега је трпљење личне неправде хришћанска врлина, али саучесништво у неправди – грех.

Свети Јустин Ћелијски (Поповић) иде корак даље и поставља дијагнозу модерног света:

„Држава која се одрекла Бога неминовно се претвара у насиље над човеком.“

За њега, питање власти није питање политике, него антропологије и богословља. Када се човек истисне из заједнице са Богом, власт престаје да буде служба и постаје механизам принуде. Зато Јустин недвосмислено закључује:

„Када се власт одрекне истине, она се неминовно претвара у тиранију.“

Иста мисао, изречена једноставнијим језиком, али с истом тежином, налази се и код патријарха Павла. Он је више пута наглашавао:

„Кад власт тражи од човека да чини оно што је противно Богу и савести, онда та власт губи право на послушност.“

У тим речима нема политичке острашћености, нити позива на сукоб, али има јасно постављене границе. Хришћанин може трпети неправду, али није позван да је сам чини или учествује у њој. Патријарх Павле је исто тако подсећао:

„Ниједна власт није изнад Бога, нити може бити изнад моралног закона.“

Када се сви ти гласови ставе један поред другог – библијски, светоотачки, његошевски и савремени српски црквени – постаје јасно да у Цркви не постоји култ власти, већ култ истине.

Кроз све те поуке провлачи се једна иста мисао: Црква поштује власт, моли се за њу и подржава поредак, али се не поклања сили. За хришћанина, истина и правда стоје изнад сваке земаљске власти. Зато је позван да буде миран, али не равнодушан, послушан, али не без савести, трпељив, али не и саучесник у неправди.

Послушност није апсолутна вредност, већ последица праведног поретка. Власт која служи добру заслужује поштовање; власт која служи неправди губи морални легитимитет, ма какву форму имала.

Тако се кроз векове обликовала једна непрекинута линија црквеног искуства: хришћанин је позван да буде миран, али не равнодушан; послушан, али не без савести; трпељив, али не саучесник у неправди.

Управо у тој равнотежи између верности Богу и одговорности према свету, Црква чува своју слободу и своје достојанство.

СПН је раније писао о томе шта су свети говорили о астрологији и другим видовима „прорицања“ будућности.

Pročitajte takođe