Вуковић: Капела на Ловћену je духовна линија раздвајања, не ствар инклузије

Његошева заветна капела на Ловћену. Фото: nspm.rs

У тексту о Његошевој капели „Његошеву капелу нећемо заједно обнављати“ објављеном на на сајту Епархије будимљанско-никшићке, а затим и саме СПЦ, аутор недвосмислено заузима став да је реч о питању које превазилази све уобичајене јавне и друштвене оквире.

Од прве реченице повлачи јасну црту: „Питање обнове Његошеве капеле није ни архитектонско, ни културолошко, а најмање је политичко питање. Оно је питање завјета.“

Та полазна тачка одређује читаву аргументацију и открива да се капела не може посматрати као пројекат који настаје договором, већ као израз верности. Како аутор наглашава, „завјет, по природи ствари, није ствар договора, преговора, консензуса и ‘инклузивности’. Завјет је ствар вјерности“.

Из таквог разумевања произлази и оштра критика идеје да Његошеву капелу треба да „граде сви у Црној Гори“. Аутор упозорава да се иза тог наизглед помирљивог позива крије опасна и лукава подвала, јер то изједначава оне који су капелу чували као светињу и оне који су је грдили, поздрављали или оправдавали њено рушење. Вуковић јасно каже да се под тим „сви“ често подразумевају „и они који су Његоша деценијама понижавали, и они који су му завјет газили, и они који су се радовали рушењу капеле, и они који су се клањали Мештровићевом маузолеју као симболу обезглављеног Ловћена“.

Посебно снажан део текста јесте подсећање да рушење Његошеве капеле није било технички чин, већ дубоко симболичко и духовно насиље:

„Када је рушена Његошева капела, није рушен ‘објекат’. Рушен је смисао“, пише аутор и додаје да је тим чином „рушена веза између Светог Петра Цетињског и његовог највећег духовног чеда“ и „континуитет Црне Горе као православне, српске, светосавске земље“.

У том светлу, сваки покушај да се данас успостави морална симетрија између верних и рушитеља означен је као нечастан, лукав и историјски неутемељен.

Аутор се одлучно супротставља и тези да је Његош „изнад српства“, „изнад вјере“ и „изнад идентитета“. Такво читање он види као наставак старе идеолошке матрице и отворено га назива обманом:

„Та теза није нова – она је само софистициранија верзија старе комунистичке лажи.“

Насупрот томе, он инсистира на историјској и духовној конкретности Петра Другог, подсећајући да „Петар Други није био апстрактни хуманиста, нити некаква предмодерна верзија грађанског космополите“, већ „владика Српске Православне Цркве, духовни насљедник Светог Петра Цетињског, српски пјесник и владар“.

У том контексту, Његошева капела није симбол који се може произвољно тумачити, нити културна баштина без јасног садржаја, већ, како аутор истиче, „свети аманет који је један владика оставио пред Богом, свом народу и вјечности“. Зато се сваки покушај да се тај аманет „подијели“, „инклузивно протумачи“ или претвори у општи друштвени пројекат без духовног темеља Вуковић назива „поновним скрнављењем Ловћена, само овога пута у бијелим рукавицама“.

Историјско сећање на рушење капеле заузима важно место у тексту. Аутор подсећа да она није рушена „у име ‘свих’“, већ „у име једне идеологије која је мрзјела Бога, народ и његово памћење“. И тада је, како наводи, постојала јасна подела између оних који су „ћутке носили бол, али нису одступили од вјере“ и оних који су рушење доживљавали као победу над прошлошћу.

Кључна порука текста сажета је у јасној и недвосмисленој реченици: „Зато мора бити јасно и без увијања се мора рећи – Његошеву капелу не могу подизати сви.“

Она није „инфраструктурни пројекат“, нити се може градити средствима и молитвама оних који су „српство криминализовали“, веру проглашавали ретроградном, а Цркву непријатељем. Капела, по ауторовом уверењу, може бити обновљена само рукама „достојних“, оних који су остали у завјетном континуитету и који су Његоша носили у срцу и онда када је то значило бити понижен и гурнут на маргину.

У завршници, Ловћен је представљен као већ исписан простор, обележен крстом, молитвом и завјетом, који не чека „широку друштвену коалицију“, већ „покајање и вјерност“. У том духу и обнова капеле добија пуни смисао: ако се догоди, „она ће бити обновљена не гласом већине, нити договором идеолога, него рукама и молитвама оних који никада нису издали“.

Све друго, како аутор упозорава, не би била Његошева капела, већ „још један маузолеј“, лишен оног дубоког духовног значења које Ловћен чини светим местом памћења, вере и завета.

СПН је раније писао о једностраним и идеолошки обојеним критикама на рачун СПЦ и њених верника у Црној Гори.

Pročitajte takođe