Стефан Дечански: од таоца до краља, од краља до свеца

Свети краљ Стефан Дечански. Фото: Ризница

Краљ Стефан Дечански, ког наша Црква слави 24. новембра по новом календару, одрастао је у побожној средини и врло рано осетио терет времена у ком је живео и терет свог порекла.

Пленик у туђини расте у врлини

Када је татарски кан Ногај притиснуо Балкан, уништио Бугарску и угрозио Србију, Милутин је морао да га пошаље Ногају као таоца. То је трајало три године, све док се татарска сила није распала.

По повратку, добио је Зету, оженио се Маријом, ћерком бугарског владара, и стекао наклоност народа. Међутим, дворске клевете Симониде и побуњених велможа довеле су до тога да Милутин нареди да се Стефан ослепи и затвори. Према предању, Свети Никола му се тада јавио и рекао да се не плаши, јер он у руци држи очи Стефанове.

Уместо мира, послат је у Цариград са децом. Живео је под надзором, прво у двору, затим у манастиру Сведржитеља, где се посветио молитви и читању. Братство и цар Андроник заволели су га због трпељивости и безграничног милосрђа. У време спорова о Таворској светлости, отворено је говорио против Варлаама, што је још више учврстило царево поштовање.

Чудесно исцељење, повратак у Србију и долазак на власт

На бденију уочи празника Светог Николе, задремавши за време читања свечевог житија, видео га је поново у сну. Не сетивши се шта му је светитељ први пут рекао, пао је на колена пред њим, али га је светитељ утешио и исцелио му очи. Пробудивши се, схватио је да види, али је чудо чувао у тајности.

После смрти ћерке Душице и година изгнанства, замолио је потоњег архиепископа Данила да посредује са архијерејима код краља Милутина да се Стефан врати у Србију. Долазак византијског игумана, који је сведочио о Стефановим врлинама, омекшао је краљево срце, а смрт Симонидине мајке убрзала је помирење. Стефан се вратио у Србију и добио Будимљанску област.

После Милутинове смрти 1320, део властеле покушао је да доведе Константина на престо, али је већина подржала Стефана. На Богојављење 1321. крунисан је у Призрену, а уз њега и млади краљ Душан. Уочи крунисања открио је исцељење вида, што је прихваћено као знак Божје помоћи.

Побуне рођака

Константин је уз туђинску силу напао Србију, али је погинуо, оглушивши се на Стефанов позив да се умири. Његови људи пришли су Стефану.

Убрзо се побунио и Владислав, син Драгутина, али се покорио кад је видео да народ подржава законитог владара.

Стефан је живео смирено, називајући себе „црвом, а не човеком“, трудећи се да влада праведно. После смрти прве жене, оженио се Бланком Тарентском, а затим Маријом Палеолог.

У мирнијим годинама потврђивао је повеље и борио се против јереси бабуна (богумила).

Сукоб с бугарским царем Михаилом избио је кад је тај отерао од себе Стефанову сестру Неду да би се оженио сестром Андроника Млађег, који је збацио с престола свог деду, Андроника Старијег, који је волео Стефана.

Михаил се удружио с Андроником Млађим и напао Србију. Стефан је позивао на мир, упозоравајући да „они који желе да отму туђе, изгубиће и своје“, али је Михаил одговорио претњама.

Српска војска је, под Душановим вођством, победила код Велбужда 28. јула 1330. Михаил је погинуо, а Стефан је наложио да га сахране с почастима у Нагоричанском манастиру.

Потом је уредио прилике у Бугарској, поставивши на власт сина своје сестре, одбијајући предлоге бугарске властеле да од Србије и Бугарске направи једну земљу. Византију је казнио за савез са Михаилом узевши јој низ градова у Македонији.

По повратку се поново посветио доброчинству, слављењу вере и старању о светињама, нарочито Хиландару и Светој земљи.

Зидање Високих Дечана и дома за невољнике

Стефан Дечански желео је да у знак захвалности Христу остави трајан знак, па је с архиепископом Данилом и велможама изабрао простор уз Бистрицу где ће подићи велику задужбину. Градилиште је оживело уз мајсторе из многих крајева, а краљ је подигао шатор и сам надгледао радове.

Подигнута је тврђава са кулама, манастирска капија, келије, трпезарија украшена уметничким делима, као и све потребне просторије за братство. У средишту се уздигао храм Вазнесења Господњег од црвеног и белог мермера, са резбаријом, стубовима и раскошном унутрашњошћу испуњеном каменом, златом и скупоценим даровима.

По завршетку радова, Данило је осветио храм, а Стефан је за настојатеља поставио Арсенија и великим повељама даровао манастиру обимна имања широм краљевине. Уз главни храм подигао је мали олтар Светом Николи и засебну цркву у његовој близини.

Посебно се бринуо о сиромашнима и болеснима, основавши дом и болницу за немоћне, старе и болесне недалеко од Дечана. Обилазио је редовно то место, некад инкогнито, бринући о свим потребама и често делећи велику милостињу.

Мученичка кончина и прослављење

Пред крај живота, по предању, у сну му се јавио Свети Николај и најавио да се спреми за сусрет с Господом.

Стефан је позвао игумана дечанског Арсенија, уручио огромну количину злата за манастир и болеснике и у молитви дочекао последње дане.

Његов живот завршен је мученички. Велможе у Душановим крајевима подстицале су наследника на побуну, а Стефан је веровао да ће се немири стишати након сусрета са сином. Уместо тога, ухапшен је у Петричу и одведен у Звечан, где је погубљен 11. новембра 1336. То је уједно и разлог што је Душан једини Немањић који нема ореол светитеља.

Стефан је сахрањен је у храму који је подигао, а иако се прво говорило да је умро природно, истина о убиству брзо се проширила и народ је Стефана почео поштовати као мученика.

После седам година, по три узастопна виђења која су игуман и еклесиарх имали, архиепископ је отворио Стефанов гроб.

Читав простор око манастира и сам манастир испунио се миомирисом, и откривене су нетрулежне мошти Стефанове. Одмах су забележена су исцељења, од слепца који је прогледао додирнувши главом груди светог краља, до многих других који су добили здравље.

Мошти Стефана Дечанског и данас почивају пред иконостасом у дечанском храму, где верници, православни и иноверци, траже утеху и исцељење и веома често га налазе.

У народу је остао у сећању као светац који је био и владар, а ком молитве до дана данашњег и даље донoсе милост, здравље и духовну и физичку снагу.

СПН је раније писао о житију светитеља наших дана, Светог Нектарија Егинског.

Pročitajte takođe