Свети краљ Милутин - владар који је уздигао Србију ближе небесима

Ктиторски портрет Св. краља Милутина у Студеници. Фото: Википедија

Кад се у другој половини XIII века над Балканом сменио век старих царстава и сванула нова епоха, из лозе Немањића појавио се владар који је Србију подигао до тада на највиши ступањ моћи, вере и градитељске славе. То је био краљ Стефан Урош II Милутин, син Уроша I и Јелене Анжујске. У њему су се стекли византијска мудрост, западњачка отменост и непоколебива вера предака.

Рођен око 1253, Милутин је одрастао на двору где су се мешали мириси српских планина и мирис воска из византијских и католичких задужбина његове мајке Јелене.

Његово детињство било је сеновито и тихо, али испуњено свешћу да носи име које обавезује. Време је било немирно, власт је била ствар храбрости, а опстанак – питање надарености за владање.

Краљ Милутин: мач, вера и камен

На српски престо Милутин ступа 1282, после свог старијег брата Драгутина. Он је, након несреће на коњу, одлучио да се повуче. Двојица браће су направила споразум. Драгутин ће задржати неке северне крајеве, а Милутин ће управљати остатком државе. Та подела, међутим, није дуго мирно трајала: два брата, сваки са својим савезницима и визијом Србије, убрзо су се нашли на супротним странама политичке и духовне линије.

Милутин је своју владавину започео снажно, као човек који не трпи празан престо. Већ у првим годинама кренуо је у освајања ка југу. Његове војске убрзо су заузеле Скопље, Приштину, Ђевђелију, Повардарје, Охрид, Дебар и целу Македонију. Србија је изашла на границе које су до тада биле само визија Немањиних потомака.

Иако је био ратник, Милутин није владао мачем, већ мудрошћу. Његов однос са Византијом био је сложен као шаховска партија.

Водио је ратове против цариградског цара Андроника II Палеолога, али је потом, схвативши да се држава не шири само оружјем већ и савезима, склопио мир и оженио се његовом ћерком Симонидом. Она је једна од најпознатијих средњевековних принцеза, дете невеста коју је Византија дала као залог мира. Тај брак, ма колико политички, утврдио је Србију као равноправну силу Византији, а Милутину донео титулу краља са ореолом царске величине.

Савременици су га описивали као човека изузетне снаге и присуства: ниског раста, али оштрих очију и непоколебљивог држања. Говорио је тихо, али је свака реч носила тежину пресуде. У његовом двору владала је дисциплина, али и раскош која се први пут мерила са византијском.

Након дугих ратова и сукоба, наступио је период мира и процвата.

Милутин је своју енергију усмерио на оно што је највише волео — на градњу. Подигао је више од четрдесет храмова и манастира, не само у Србији, него и широм православног света. Његове задужбине биле су попут камених псалама упућених Богу.

На Косову је подигао Грачаницу, бисер српске уметности и духовности, чије су фреске данас међу најлепшима у хришћанском свету. У Призрену је обновио цркву Богородице Љевишке, а на северу подигао манастир Бањску, своју задужбину и место вечног починка. Слао је дарове Светој гори, обнављао храмове у Солуну и Јерусалиму, а и у Цариграду су његова дела остала запамћена.

Милутин је био ктитор који није градио из сујете, већ из вере. Сваки храм је био молба и захвалница за мир у земљи, за снагу народа, за спас душе.

Српска Православна Црква у његово време доживела је истински процват. Милутин је био њен заштитник и покровитељ, али и строг чувар њене части. Архиепископ Данило II, његов савременик и биограф, оставио је сведочанство о краљу који је „више од свих љубио Бога и цркву Његову“.

У Милутиново време уметност фрескосликарства достигла је врхунац, а богослужбена књижевност цветала је као никада пре.

Краљ Милутин владао је скоро четири деценије, што је дуго за једног средњовековног владара. Последње године његовог живота обележиле су породичне неслоге, борбе за наследство и умор једног живота проведеног у борби.

Умро је 29. октобра 1321. у свом родном Неродимљу.

Сахрањен је у својој задужбини у Бањској, али су његове мошти касније пренете у Софију, где и данас почивају у цркви Свете Недеље. Његово тело, нетрулежно, вековима сведочи о животу који је био спој власти и светости.

Црква га је убрзо после смрти прогласила светитељем. Његов спомен слави се 30. октобра (по новом календару), као дан сећања на владара који је својим делом уздигао не само српску државу већ и сам дух свог народа.

Свети краљ Милутин остао је запамћен у историји као владар који је Србију поставио на темеље злата и камена, али и као човек чије су задужбине постале живи сведоци вере, уметности и трајања. Његово доба било је златно доба Немањића, време када су се небеса над Србијом чинила ближим.

Народ га је кроз векове славио не само као краља и светитеља, већ као симбол правде, ктиторства и побожности. У његовим храмовима, у сенци фресака које приказују свете борбе и небеске победе, још увек одјекује његова молитва за земљу коју је волео.

СПН је писао о празничној литији улицама Софије за моштима Светог краља Милутина.

Pročitajte takođe