Свештеномученик Рафаило – монах, сликар, мученик и вечита инспирација

Свети свештеномученик Рафаило Шишатовачки. Фото: Инстаграм "Ружица_Петка"

Георгије Момчиловић родио се 23. априла 1875, у бачком селу Дероње, у породици Велимира и Персиде. У десетој години упућен је у манастир Ковиљ, а затим у Бођане, где започиње свој монашки и уметнички пут.

У манастиру Манасији 26. октобра 1896. примио је монашки постриг од игумана Мирона (Ђорђевића); месец дана касније, 23. новембра, митрополит Михаило га рукополаже за јерођакона.

Током ликовног усавршавања, студира у Првој српској цртачкој школи Кирила Кутлика у Београду. Тамо је ступио у 22. аодини, а будући потпуно предан уметности – одмах је прескочио два разреда и кренуо у трећи разред. О томе нам сведочи монографија Угљеше Рајчевића.

Свештеномученик Рафаило (слева) и Кирил Кутлик (седи). Београд 1898. Фото: Винопедија

Осим у Београду, јерођакон Рафаило стиче знање и у Москви (у подворју наше Патријаршије), а потом и у Италији (Венеција).

Као иконописац, оживљава живу историју у бројним светињама: иконостасима у Великој Крсни (једно од најзанчајнијих његових дела, по жељи краљице Драге, 1902), манастиру Раковици (1905–06), Горњем Ковиљу и Пачиру (1908–10), као и у цркви Ружици у Београду (1925–26).

У манастиру Бођани, који је и сам културно добро од изузетног значаја, сачувана је капела Св. Петке – „на Водици“ са живописом који је 1896. обновио Рафаило Момчиловић.

Поред иконостаса, Рафаило је био и веома талентован  портретиста и пејзажиста. Био је запажен и тражен као портреитста државне и црквене елите. Урадио је портрете патријарха Ђорђа Бранковића, архимандрита Георгија Видичког, престолонаследника Петра II Карађорђевића и многе други. Као пејзажиста, истакао се сликама „Залазак сунца”, „Манастирска шума”, „Поглед на Фрушку гору” и други.

За собом је оставио велики број изузетних сликарских дела.

По почетку рата, 25. августа 1941, као игуман манастира Шишатовац, Рафаило је ухапшен са тројицом монаха и транспортован возом у логор Славонска Пожега. С њима је био велики број (више од 400) свештеника и других српских душа.

Током мучног пута, подвргнут је физичком злостављању. Остало је сведочанство да је био приморан сам себи да служи опело, заједно с осталим мученицима.

После незапамћених мучења у усташком логору, 3. септембра 1941, понижаван, исцрпљен и сломљен, преминуо је у логору. Његов гроб, као и гробови осталих четиристо и више мученика, и дан данас су непознати.

После рата, његово постојање, а нарочито страдање је заташкавано, прећуткивано, на силу гурано у заборав. Међутим, 1999, Свети Архијерејски Синод СПЦ канонизује га као светог свештеномученика. Од тада му се спомен обележава 3. септембра, на дан страдања.

Његов лик и дело и данас живе у култури: изложба у Архиву Војводине – „Од  монаха до сликара и иконописца“ – отворена је 28. децембра 2023. и од тада је стално представљена у манастиру Шишатовац.

У Рафаиловим родним Дероњама одржава се традиционална ликовна колонија „Свети Рафаило“ крајем августа – почетком септембра, уз представљање радова икона, пејзажа и меморијалних изложби, некад и по молитвеним сабрањима у цркви Светог архангела Михаила.

У манастир Буково, недалеко од Неготина, недавно су враћена два његова дела која су дуго сматрана изгубљеним: реалистични прикази аутохтоних сорти грожђа, којима се 1907. у Паризу губи сваки траг, враћени су и изложени тамо где су првобитно настали. Где је боравио и стварао Рафаило (Георгије) Момчиловић, свештеномученик и Богом дани уметник.

СПН је раније писао о данима духовности и културе посвећеним светом Рафаилу Шишатовачком. 

Pročitajte takođe