Синиша Бувач: Православље као начин преображења личности

Када помислимо на Казнено поправни дом или просто речено затвор, нажалост код већине људи се рађа мисао негативне конотације корисника таквих врста установа. Опет, нажалост, код већине људи се дешава да у својим мислима и речима по дифолту осуђују исте али не знајући шта се заправо дешава „иза кулис“, те те предрасуде код таквих људи укопавају их у још већи грех, а то је: грех осуде, мржње, ликовања (тако ти и треба), гордости, неосетљивости и да не набрајам више. 

Наиме, ја као свештеник, радио сам (хонорарно и по потреби) прво у дому за старе затим сам у Пироту први пот отишао да исповедим и причестим предступника у затвору, не могу да кажем да ми је било свеједно, јер први пут сам се сурео са том ситуациом. Међутим, дошао сам на нову парохију, где на истој имам две државне иституције, а то су затвор и душевна клиника. На сваки могући начин сам из срца желео да „уђем“ у те институције, са жељом „можда помогнем тим људима и изградим ново пастирско искуство“. Божијом милошћу, наместило ми се да то и остварим, те сваке седмице држим предавања, исповести и причешћивање оскрбљених (заточеника) 

 Да бисмо разбили предрасуде, горе наведене, морамо знати једну ствар, а то је; ми смо пале природе и сваки човек греши и за сваки преступ треба да се покаје, као и наравно да сноси одређене санкције за грех да га више не би понављао, исто као и у животу ван решетака и надзорности. 

Упознао сам свакакве профиле личности, неки се кају а неки не, али занимљива је чињеница, када држим предавања таквим „шароликим“ лицима, увек се укључују у разговор, те делимо мишљења свако из свога угла. Занимљиво је да после мојих предавања и активности које им задајем, командири ми увек кажу да су спокојни, и послушни у својим келијама јер су некако испуњени надом и покајањем за злочине које су починили. Морам да Вам кажем, духовне и моралне поуке које им шаљем, чак и некад испричам неку причу из мога приватног живота, како би остварили у мени поверење и присност, те би се они самоиницијативно отворили и казали шта их заправо мучи, али верујте ми већина њих се истински кајеи желе да забораве шта су у прошлости радили и тиме се граде као личности, за које верујем, да ће постати заиста племенити и морални људи у даљем овоземаљском животу. 

Драго ми је и поносан сам на то да ми се увек јаве када се скину са казне јер сам свакоме од њих дао контакт телефон, такође ми је драго када затраже од мене да им донесем неку поучну књигу или тамјан да се помоле Богу и на тај начин им је лакше да одслуже казну и да се преобразе у човека по лику и подобију Божијем.  

Морам да похвалим управника и начелника, као и остале запослене у затвору, што су имали слуха за овај хумани корак, јер корисници те установе су ЉУДИ, и свакоме од нас може да се деси нека грешка и завршимо тамо, н.п.р. саобраћајна незгода или остало, нико није имун, јер смо људи. Живот тих људи тамо је некада тежак, некада занимљив, али свако од њих осећа грижу савест, али нажалост има и повратника који су правили грешке, те исте или горе понове и опет заврше где су били. Ееее то је оно о чему ја причам, џаба ти је исповедати грех ако се ниси истински покајао. Ја сам исповедио на хиљаде и хиљаде људи у мојој свештеничкој служби, али верујте ми драга браћо и сестре, ни у цркви ко се исповеда сваки се не покаје из срца и душе, већ проформе ради „ето исповедио сам се“ и наставља по старом. То је жалосно, ми ако се подсетимо наше старе народне пословице „џаба ти крава даје 15литара млека, јер када је помузеш, она удари ногом у канту и проспе млеко“.  

Затвореници привређују баве се друштвено корисним радом и на тај начин помажу заједници. Шаховски тим затвореника из Падинске Скеле освојио је прво место на Европском првенству у шаху. 

На предавањима које држим имам поред православаца и јевреја и муслимана и рома, чак сам превео једну особу у православну веру. Заиста, ти тамо људи нису ништа мањи од нас, погледајте, трчимо за богаством, али нас нису ухватили, трчимо за славом, али нас нису ухватили, варамо и лажемо и прикривамо своје грехове, али нас нису ухватили. Поента драга браћо и сестре горе наведене реченице, јесте што ликујемо када други страда, не браним ја људе који су починили грех, не браним оне који се радују туђој несрећи из било каквих побуда, ја браним правду,истину и живот, јер верујем да сваки човек може да се промени, бар ја тако делам у свакодневници, без обзира шта је починио и великим напорима се трудим да никога не осудим, јер ко сам ја да некоме судим. Ево, имам један пример, из небитно ког затвора, човек је одузео овоземаљски живот другом човеку, завршио је на доживотној робији, још седамдесетих година, сада је тај човек старац и брине се о набавци црквених свећа у затвору, фрескопише, кашира иконе, моли се свакодневно Богу у сузама да му опрости грех, и сада, за крај имам питање за вас: да ли после толико година кајања треба „бацити камен“ на тога човека или да ли треба се молити за његову душу??? 

Као литературу за ово питање бих препоручио страсна јеванђеља о Христу и разбојницима на крсту! Да, још једно питање, за созерцање: ко је први ушао у Царство Небеско?

Бог Вас благословио и дао Вам сва првенствено Небеска и земаљска блага.

Раније је СПН писао о уметности испуњености у православљу.

Pročitajte takođe