Мисли наглас: О ревизионизму и политичким играма с историјом - критика усмерена селективно на СПЦ и њене вернике

Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици током акције "Бранимо светиње". Фото: Владо Павићевић

У анализи савремених токова који се односе на интерпретацију историјских догађаја и улогу религијских и политичких актера, како у региону тако и у појединим његовим деловима (Црној Гори конкретно) – видљиво је да је фокус критике у великој мери усмерен на Српску Православну Цркву (СПЦ).

Последњих месеци црногорску јавност потреса низ скандала у ком су се јасно осликале две супротстављене стране – СПЦ и снаге које себе називају носиоцима антифашистичких тековина, отелотворене у државним институцијама које спроводе, а ту и тамо и доносе законе.

Проблем је, међутим, у томе што ти самопроглашени носиоци „антифашистичких“ тековина - у СПЦ не виде и не признају њене антифашистичке тековине.

Јер, постоји истински антифашизам као систем вредности и животни кодекс који је инхерентан и хришћанству – утолико више православном. Тачније, антифашизам је нешто што природно проистиче из хришћанских вредности. С једне стране.

А с друге стране, постоје снаге које су несумњиви наследници титоистичке и комунистичке индоктринације и идеолошки обојене (и острашћене) искључивости.

Те снаге саме себи приписују и само за себе задржавају право на све што је антифашистичко – укључујући и тумачења свега што било ко може рећи и учинити. И прећуткивања сопствене улоге у продубљивању јаза међу заједницама које ни деценијама после Другог светског рата, по природи ствари или уз подстицај, још увек нису успеле сасвим да се помире.

Истини за вољу, историјски гледано – комунистички злочини су нешто о чему се никад није довољно говорило. Можемо слободно рећи – ти злочини су нешто о чему се најмање говорило, од свих злочина на овим просторима.

Рецимо, крвави и дивљачки прогони СПЦ и њених верника после Другог светског рата, ни по чему се нису разликовали од усташких – ако се изузме идеолошки елемент. Или прикривање и прећуткивање (=негирање) углавном српских жртава палих од руку хрватских и муслиманских фашиста.

Али се зато, како нам се чини, о четничким злочинима говори спремно и радо, и то се поздравља, понавља, истиче – док се, рецимо, приче о злочинима муслимана називају „исламофобијом увезеном из Србије“. То смо слушали као тезу из више уста, као да су је добили однекуд, већ формулисану и задату као тему о којој треба говорити.

О злочинима муслимана – и сама прича је злочин. На причу о злочинима усташа, како имамо прилике да се уверимо, више се и не обазиру, већ их славе. Те "тулуме" и "дернеке" уписују у Гинисову књигу рекорда, кад већ не могу у светлу књигу историје.

И мада се о њиховим злочинима ћутало, ти злочини били су тако масовни да се нису могли прећутати.

Ипак, постоје злочини који су се свесно заташкавали и прећуткивали. У титоистичко-комунистичкој Југославији. А не заборавимо ни драконско кажњавање оних који су се ипак усуђивали да о њима говоре.

Узмимо за пример само Свете Пребиловачке мученике, или било које жртве из било које јаме и вртаче – било у Босни и Херцеговини, било у Црној Гори, било на територији данашње Хрватске. Па и Срема. И тамо су усташе ведриле и облачиле за време рата.

Ти српски мученици (Пребиловачки и други) – остајали су без достојанства чак и у смрти. Ускраћиване су им чак и сахране, забрањивано је њихово спомињање, а њихове мученичке кости, рецимо у случају Пребиловаца (и не само), заливане су бетоном.

Питамо се, да ли је то стварно било ради мира, или да се докази злочина брже разграде? Пошто бетон због свог састава врло брзо разграђује земне остатке, као што је познато. Зато се тако често и користи у те сврхе.

А тај део њиховог мучења и понижења нису починиле усташе, већ комунисти и њихове присталице после Другог светског рата.

И још, у Црној Гори се можда и најмање говорило о размерама крвавог братоубилачког рата међу комунистима и свима осталима – без обзира на веру. За време и после Другог светског рата.

Само што се то после рата називало другачије.

Јер само једни су, преко ноћи, постали „антифашисти“ и „родољуби“. Други су, у најбољем случају, могли бити „реакционари“ и „антинародни елемент“. Мада, обично су били „колаборанти“, „домаћи издајници“ и њихове „присталице“.

Да будемо јасни.

Као хришћани, тим боље православни, противимо се злочинима и проливању крви априори. Утолико више проливању крви нејачи, сваке нејачи.

Томе нас Господ учи сопственим примером и од нас то очекује. Томе нас уче и његови свети, од којих су многи просијали и у нашем народу – а који су чудом невиђеним, кроз лајаве раље комунистичке пропаганде, боравећи чак и у нацистичким логорима смрти, некако постајали „најцрњи подстрекачи“ злочина против других народа.

Још једном истичемо.

Не бранимо злочине. Бранимо истину.

Истину, која очигледно није позната, а ни призната. Бар не довољно.

А истина је – неко веома жарко жели да Срби буду у злочинима једнаки својим џелатима. А то нису и не могу бити. Самим тим што су били масовне жртве масовних убица, које су уживале масовну подршку својих заједница.

Ти џелати оне који се нису слагали (међу њиховим народом) – елиминисали су заједно са мрским им Србима. И то је део историје. Али се ни о томе никад није довољно говорило.

Осим међу Србима, који увек уз своје жртве спомињу и жртве осталих народа које су гинуле с њима.

Или те жртве можда нису „њихове“?

Pročitajte takođe