Ксенија Кончаревић: Поглед у преводилачку радионицу

Професорка Ксенија је у овом разговору говорила о свом научном раду, али се дотакла и превођења и њених омиљених превода. Уживајте у овом разговору!

-          Хајде да се дотакнемо Ваше библиографије, која заузима 70 страна, а чине је: научни чланци, књиге и преводи. Да о свему стигнемо да попричамо и живот би нам био кратак, али хајде да се дотакнемо најбитнијег. Која су, по Вашем мишљењу, Ваша најважнија дела?

-          Мени лично су најважније монографије Језик и православна духовност (2006), у којој сам  интуитивно,  без довољно познавања стране литературе,   тачније и не помишљајући да се управо рађа нови правац у лингвистици – теолингвистика (у Русији се она конституише од 1998. године), обрадила најважније теме везане за спрегу језика и религије. Затим, Поглед у теолингвистику (2015), прва монографија на словенском тлу која системски описује све области ове науке на материјалу српског, руског и црквенословенског језика и Језик и култура: славистичка перспектива (2018), монографија која је постала свакодневни приручник свима онима који се баве лингвокултурологијом. Њу сам писала као помоћ студентима русистике на мастер студијама, али она је стекла већу популарност и шири круг читалаца. Између осталог, Владика бачки Иринеј ми је, након што је добио књигу поштом, написао писмо захвалности уз опаску да се књига чита у једном даху и са уживањем, на корист душе.

-          Можете ли нам нешто рећи о Вашим преводима? Наравно, оним најважнијим?

-          Мноштво превода сам радила не по „наруџбини“, већ слушајући своје срце. Издвојила бих прву књигу – О исповести и покајању оца Јована Крестјанкина, коју сам превела по сопственој жељи за две недеље 1994. године. Превод сам понудила тек формираној издавачкој кући Митрополије црногорско-приморске „Светигора“. Они су рукопис прихватили, а ја сам чак одбијала хонорар, али безуспешно (ех, младост - лудост). Књигу  “Евхаристија – тајна Царства” оца Алексанра Шмемана сам такође  сама изабрала и превела је за десет дана, уживајући у превођењу. Од руских светитеља највише сам преводила дела Тихона Задонског, Теофана Затворника, Игњатија Брјанчанинова (напоменућу да је његов стил писања веома тежак, а понегде и синтакса), Оптинске старце, као и велике богослове двадесетог века о. Николаја Афанасјева, о. Георгија Флоровског, о. Јована Мајендорфа, као  и наше савременике. Превођење је идеалан задатак за човека који се труди да живи духовним животом. Усресредиш се на сваку мисао, мислиш о свакој речи, живиш са светитељем у мислима , а он се моли за тебе и ти то осећаш.  Много сам преводила и редиговала и са црквенословенског службе и акатисте. Редиговала сам и двотомни зборник „Србљак“, у коме су сакупљене све службе српским светитељима, укључујући и новоканонизоване светитеље, на руском и црквенословенском језику. Слава  Богу који ми је дао могућност да се бавим таквим богоугодним занатом и уједно уметношћу, јер превођење укључује оба ова аспекта. Сада само редигујем преводе других, млађих преводилаца.

Раније је СПН писао о препороду богословског факултета.

Pročitajte takođe