Сећање на народне ране. Поглед православног свештеника

Историјско сећање народа чува мноштво прича о добру и злу, које су људи проживели кроз векове. Чува сећање на хероје и свеце, племенитост и снагу духа. Али и на непријатеље, подле и зликовце.

И док је са добром и светлим етапама историје све јасно, поставља се питање — шта са злом?

Како православни хришћанин треба да се односи према сећању на увреде нанесене и причињене народу? Ране, понекад ужасавајуће, које ни данас нису зацелиле.

Да ли их треба памтити, и каква осећања гајити?

Та питања, као мало која друга, остају актуелна за српски народ, који је прошао многа искушења. Који је прошао кроз огањ ратова, муке и неправде.

Ова питања су актуелна и за читав свет, који данас стоји на прагу рата и разарања. А сећање на старе ране лукаво се користи од стране непријатеља рода људског, како би тај тренутак што пре настао.

Ми смо ова питања поставили старешини храма Апостола Павла у Петроварадину, оцу Благоју Катићу.

Он нам је дао веома упечатљив одговор: памтити је неопходно — да се такве трагедије и страдања не би поновила. А посебно је важно не заборавити да сећање није злопамћење. Морамо опростити непријатељима, и не заборавити — да се историја не би поновила.

На крају је свештеник дао још један добар, пастирски савет: како више немамо луксуз да гинемо за своју земљу, морамо научити да живимо за њу — поново се враћајући Извору: Извору живота и сваког добра — Христу и Његовом учењу.

СПН је писао о комеморативном скупу жртвама "Олује" уочи тридесетогодишњице трагедије.

Pročitajte takođe